Данас је београдска "стара дама", а некад су били против њене градње (ВИДЕО)

Као и увек, када се креће у нешто ново и пионирско, сумњичавост као последица навика на постојеће и дотадашње узима маха. Тако је и било пред "рођење" Палате Албаније, првог београдског и српског небодера.

На месту где се данас налази витка и једноставна "стара дама", пре је била култна кафана, а можда је боље рећи - биртија. Кафана "Албанија" није испуњавала ни један санитарни, нити безбедоносни услов да постоји, али је доживела преко 80 година јер су се људи на њу били толико свикли, да су једва дозволили да је нестане 1936. године.

Настала негде средином или у раној фази друге половине 19. века, кафана је, иако једноспратна, прљава и увек пуна дуванског дима, била најпопуларније састајалиште за чашицу разговора, а богме и алкохола. Њен редован гост био је и славни Бранислав Нушић који је погрешно 1929. године проценио "да је "Албанија" толико дуго овде где је, а вероватно ће тако и остати.

Толико је кафана била прирасла за срце Београђанима, да су уз њу и у њој били чак и након што су искључене струја и вода. Штавише, последња пића и кафе у њој су испијане у исто време када су са објекта скидани црепови и припремано рушење, 1936. године.

Две године касније, расписан је конкурс за објекат који би био подигнут на истом месту. У фебруару 1938. одабрано је решење Миладина Прљевића и Краљевина Југославија је била на путу да добије свој први небодер.

Новосаграђена висока лепотица била је по много чему ремек дело свог доба. Саграђена је за само 15 месеци, што је било изванредно брзо за тадашњу градитељску праксу. Са 4 спрата испод земље и 13 изнад, и висином од 53 метра, она је била највиша зграда на Балкану у међуратном добу. 

Крстили су је по кафани која је доскора заузимала место где су се спајале Кнез Михајлова и Коларчева улица. Названа је Палата Албанија.

Када се у Београд уселио Други светски рат, у дну Албаније био је бункер у који су се склањали високи официри Рајха, током савезничког бомбардовања. Управо том приликом, на Васкрс 1944. у зграду је упала авионска бомба тешка пола тоне, али није експлодирала. У борбама за ослобођење града, Совјети и партизани су јуначком муком неутралисали Немце у објекту, а онда је на врх палате Младен Петровић поставио заставу Југославије и симболички потрврдио победу над окупатором.

Након рата, Ђорђе Лазаревић, који је учествовао у њеној градњи, омогућио је ревитализацију и обнову објекта који вазда гледамо кад се низ Краља Милана крећемо ка Кнезу, Тргу, Калишу...

ПОБУНА ГРАЂАНА - Градња прекидана јер се народ плашио

Током базних радова на дизању објекта, приликом копања темеља пронађене су кости мамута, као и подземне воде које су пуниле канале фундамента. Градом се ширила прича да ће зграда бити уклета јер је "ту било гробље", док се због подземних вода "пучанство" бојало да ће се небодер стровалити на пролазнике чим буде подигнут. 

Из свих ових разлога, грађани су неколико пута долазили до градилишта у повећем броју, одржавали протесте и прекидали градњу. Веровали су да се зграда неће уклопити међу околне зграде.

А онда је дошао 20. октобар 1939. године и Београд је украсила лепотица изграђена у маниру српског модернизма. Витка, једноставна "Српкиња" са именом које и данас траје и сведочи о космополитском духу града на раскршћу светова.