Da li se prosečnom Srbinu isplati automobil

automobil / Izvor: Profimedia

U potrošačkom društvu u kojem svi nekud jure i žure i pritom vode računa o svakom dinaru koji troše, sasvim je logična dilema koja već dugo izaziva dijametralno suprotne reakcije - da li treba posedovati automobil ili ne?

Obe "struje" imaju jake argumente. Oni koji "ne mogu da žive" bez automobila tvrde da im on donosi slobodu i posmatraju automobil kao investiciju u uštedu vremena, dok se druga strana poziva na uštedu novca i spas od stresa koji danas izaziva vožnja, posebno u velikim gradovima.

- Posmatraj to ovako. Nešto najvrednije što imaš je vreme. Automobil ti pomaže da ga uštediš. Kako? Pa jednostavno manje ti vremena treba od tačke A do tačke B. Čovek bez auta je hendikepiran (u najvećem broju slučajeva), to je činjenica. Auto je alat koji ti poboljšava život na više načina. Naravno sve ima svoju cenu na ovom svetu, pa tako i auto (polaganje, održavanje, registracija, itd.), ali to je jedan od dobrih trejdova - smatra jedan korisnik Reddita.

- Ideja da je auto sloboda je američka glupost urbanista 70-ih. Ako ti je sloboda da zavisiš od broja slobodnih parking mesta u gradu i od toga da li imas novčanik dovoljno jak da pokriješ troškove, samo napred. Ja ipak mislim da je sloboda da svi možemo jednako da se krećemo bez obzira na novčani kapacitet. Ipak je sloboda kretanja pravo, ne luksuz, a auto je luksuz - odgovorio mu je drugi korisnik iste mreže, a treći se nadovezao:

- U Holandiji gde sam živeo (Rotterdam) apsolutno vam nisu potrebna kola. Mnogi ljudi nemaju ni dozvolu, jer je skupo. Metro funkcioniše, stignete gde vam volja brže nego Porsche-om. A tu su i bicikli.

Koliko ljudi, toliko i mišljenja, uvek je bilo i uvek će biti, ali postoji računica - da li se prosečnom Srbinu isplati da ima automobil ili ne.

U Srbiji ima više od 400 automobila na 1.000 stanovnika

Ukoliko vam se čini da stvari izmiču kontroli i da će uskoro na ulici biti više automobila nego ljudi, niste daleko od istine. Statistika kaže da u nekim zemljama na 1.000 stanovnika ima više od 690 automobila.

Srbija je po starosti voznog parka negde ja začelju liste evropskih zemalja, u proseku su vozila na putevima Srbije stara nešto više od 17 godina, ali po brojnosti automobila ne zaostajemo mnogo za evropskim prosekom.

Zapravo, u Srbiji je porema podacima Evropskog udruženja proizvođača automobila (ACEA) iz prošle godine registrovano 418 automobila na 1.000 stanovnika, dok je evropski prosek 567 (564 EU + EFTA + UK). Od nas manje automobila po stanovniku u Evropskoj uniji imaju Rumunija (396), Letonija (400) i Mađarska (413 na 1.000 stanovnika).

Poređenja radi, u Hrvatskoj je na 1.000 stanovnika registrovano 445 automobila, a u Sloveniji 570.

Luksemburg ima najviše vozila po stanovniku: 698 na 1.000 ljudi. Austrija ih ima 575, Nemačka 584, Italija 672, a Španija 535 na 1.000 stanovnika.

Zanimljivo je i da u Letoniji gotovo 43 odsto domaćinstava uopšte nema auto, dok skoro 32 odsto francuskih porodica ima po dva automobila.

Dakle, pred vama je 10 godina u kojima treba da odaberete - sa ili bez automobila?

Skuplje nego što se čini

Odlučili ste da kupite nov, prosečan automobil. I platite ga, prosečno, oko 18.000 evra.

Ako od kuće do posla i nazad imate, na primer, 20 kilometara, tokom 250 radnih dana godišnje, preći ćete 5.000 kilometara, odnosno čak 50.000 kilometara za 10 godina.

Tokom radne nedelje za posete prijateljima na drugom kraju grada ili neke druge obaveze, pređete oko 50 kilometara. To nije mnogo. Ali, godišnje je to čak 2.500 kilometara, a za 10 godina - novih 25.000.

Vikend je vreme kada se ide u vikendicu, ili na neku drugu destinaciju gde na dva dana zaboravimo proteklih pet i pripremimo se za narednu radnu nedelju. Ako to činimo prosečno dva puta mesečno, na lokacije stotinak kilometara daleko od kuće, preskačući one periode kad smo na godišnjem odmoru, dolazimo do brojke od 400 kilometara mesečno, dakle oko 40.000 kilometara za 10 godina.

Jednom godišnje valja otići i na more. U Grčku, na primer. Najbliži i Srbima nekako najdraži je Halkidiki. Samo 700 kilometara daleko. I nazad, to je 1.400. I 10 godina tako - novih 14.000 kilometara na brojaču vašeg automobila. I to nije sve. Imamo i zimovanje. Na primer na Jahorini. 300 kilometara dalekoj. Za 10 godina - 6.000 kilometara.

Dakle, za 10 godina s vašim novim automobilom prešli ste oko 135.000 kilometara. Pod pretpostavkom da je prosečna potrošnja prosečnog automobila oko 6 litara na 100 kilometara, potrošili ste više od 8 tona goriva. Da budemo precizni, 8.100 litara. Kupili ste, naravno, benzinac, da ako cena goriva ostane oko 1,65 evra, sva ta putovanja koštaće vas oko 13.000 evra.

Ali, to nije sve.

Za 10 godina tu su još i registracija (oko 2.000 evra), veliki servisi (oko 2.500 evra), mali servisi (oko 1.000 evra), kasko osiguranje (oko 3.000 evra)... zajedno, oko 8.500 evra. Bez zimskih i letnjih guma, kvarova i saobraćajnih kazni, kazni za parkiranje i sličnih baksuza koji se, realno, dešavaju.

U svakom slučaju, život uz automobil vas, tokom 10 godina, košta oko 45.000 evra. Istina, ostaje vam automobil, koji možete da prodate za 6 ili 7 hiljada, ali će vam barem toliko trebati kao učešće za novi.

Ušteda nije mala, ali...

Prema istim kriterijumima izračunali smo i trošak za četvoročlanu porodicu bez automobila.

Mesečna karta za gradski autobus košta 2.200 dinara, Za 120 meseci to je oko 2.200 evra.

Za dva putovanja mesečno van grada, na primer na relaciji Beograd-Čačak (cena povratne karte je 1.000 dinara), za 10 godina potrebno je oko 1.700 evra po osobi.

Za letnji odmor odabrali smo malo dalju destinaciju - Atinu. Povratna karta iz Beograda do Atine u sezoni košta oko 30.000 dinara. 10 puta toliko je - otprilike 2.500 evra.

Putovanje na zimski odmor je malo povoljnije. Ako se zadržimo na Jahorini, povratna autobuska karta košta bus 70 evra, dakle ukupno 700 evra.

To znači da jedan član porodice tokom 10 godina za "putovanja" potroši oko 7.100 evra. Za četvoročlanu porodicu - 28.400 evra.

Svi su u pravu

Matematika kaže da razlika nije mala. Ali, život nije matematika.

Jedni će i dalje pričati kako nikad ne bi seli u automobil, trpeli gužve, putovanje do posla i nazad po sat vremena, beskonačno traženje parkinga, stroge policajce, nepažjive i bahate vozače, skupe majstore, "kampovanje" na granicama i trpeli sve muke koje prate vozače. A i dalje ti ostane para za taksi ili rent-a-car kad baš zagusti.

Drugi će se pozivati na komfor i slobodu, mobilnu nezavisnost od javnog gradskog prevoza, muziku koju slušaju dok čekaju na semaforu sa klimom na +23 dok se "oni drugi" smrzavaju u ledenom busu, priliku da na dugom putu napraviš pauzu i staneš kad hoćeš i gde hoćeš mogućnost da oboriš sedište kad zatreba, prevezeš džak cementa do placa....

A u pravu su i jedni i drugi. Svako iz svog ugla.