Da li nam je više žao deteta koje prosi nego bake ili deke koji nemaju za lekove?
Da li smo bolećivi na decu jer ne mogu da se brinu o sebi, a nije nam žao bake i deke jer nisu znali sebi da obezbede starost. Trebalo je da imaju decu i porodicu koji će brinuti o njima. Trebalo je da obezbede sebi usteđevinu, da reše sebi stambeno pitanje.
Šta ako nisu imali uslova da sebi obezbede dobru platu i dobar stan ili kuću, šta ako su se razboleli i nisu mogli dovoljno da rade.
Penzioneri sa najvišim primanjima, njih 5 hiljada, prima istu količinu novca kao i njih 100 hiljada sa najnižim primanjima. Što znači da jedan čovek, nebitno da li je muškarac ili žena, a najčešće je muškarac, prima isto koliko i 20 ljudi sa najnižim primanjima. Tih 20 ljudi treba da imaju po tri obroka dnevno, da kupe lekove, da plate račune, da se obuku, da kupe sredstva za ličnu higijenu i da imaju ogrev za zimu. Ni o kakvom luksuzu se ovde ne radi, radi se samo o minimumu za preživljavanje. Da li je penzija od 5, 10 ili 20 hiljada dinara dovoljna za najosnovnije potrebe? Da li neko ko ima 75 ili 80 godina može da radi, može da ide na posao svaki dan i dodatno zaradi da bi mogao da preživi? Skoro sto hiljada naših starih nemaju nikakva primanja, pogotovo naše bake jer su ceo život provele radeći u kući, na njivi i oko kuće. Brinule su o deci, o budućnosti naše zemlje i našeg društva, a sad je pitanje ko brine o njima. Zar nije poražavajuć podatak da Srbija ima više od sto hiljada penzionera koji primaju penziju manju od deset hiljada dinara, a još njih 220.000 koji primaju manje od 15 i još više od 320.000 koji primaju manje od dvadeset hiljada dinara. Ukupno imamo 650.000 starih koji primaju manje od dvadeset hiljada dinara.
Nije pravedno ići logikom da je čovek za života trebalo da zaradi da kupi stan ili kuću, da ima ušteđevinu, da ima dobru platu kako bi imao dobru penziju. Koliko vas trenutno radi za minimalac, koliko vas je radilo neprijavljeno ili prijavljeno na mnogo manji iznos nego što vam je zapravo plata? Koliko vas uplaćuje sebi poreze i doprinose kao preduzetnici na minimalac kako bi moglo više novca da mu ostane da živi? Šta mislite koliku ćete penziju imati i u kojoj ćete se grupi naći? Da li ćete se naći u grupi onih koji imaju najveću penziju u trenutnom sistemu i koji imaju i privatnu penziju, jer su mogli da odvajaju svaki mesec da uplate dodatno u privatni penzioni fond ili ćete možda biti u grupi onih koji nemaju ni za lekove? Ovde se uopšte ne radi da li je ova ili ona vlast uradila nešto loše. Ovde se radi o sistemu, sistemu koji postoji predugo i koji konstantno stvara socijalne slučajeve. Ne može se očekivati da će penzije biti po 500 evra svakome, jer nije realno da čovek koji radi mesec dana, dobije manje nego osoba koja ne radi, jer osoba koja radi treba da zaradi i za penzionera. Prosečna penzija u Srbiji je 27.764 dinara, ali čak milion penzionera ima penziju manju od toga. Pored milion penzionera koji primaju penziju manju od prosečne, ima i oko sto hiljada naših baka i deka koji nemaju nikakva primanja, jer nisu ispunili uslove za penziju i to su najčešće naše majke i bake jer su se bavile brigom i odgojem dece i nisu radile.
Svaki problem uglavnom ima rešenje i samo je pitanje da li je ono lako ili teško, da li postoji volja da se problem reši ili ne. Oni koji su razmišljali o modelu penzionog sistema koji će se primenjivati kod nas i koji su izglasavali primenu ovakvog penzionog sistema znali su da neće biti u dnu lestvice po visini penzije koju će da primaju. Iskreno, smatrali su da je krajnje humano da koliko radiš toliko dobiješ. To i jeste humano i u liberalnom kapitalističkom duhu. Vredim koliko imam, radim da bih imao što više, krajnje logično i jednostavno.
Hajde da postavimo stvari malo drugačije. Radiš mnogo da bi stekao mnogo i da se ne bi brinuo kad ostariš da li ćeš imati. Radiš puno, učiš puno, pametno investiraš, uplacuješ privatnu penziju (jer si zahvaljujući znanju shvatio da se to isplati, jer ti osigurava starost, a imaš i da uložiš višak novca), štediš novac, poseduješ nekretnine i ne moraš da brineš previše o starosti jer će ti i penzija biti dobra, a i ako ne bude imaćeš dovoljno da živiš normalno, jer si mnogo stekao za vreme radnog veka. Onda iz svega ovoga proizilazi da ako si zarađivao mnogo, ne moraš da imaš veliku penziju, jer si za života stekao mnogo.
Postoji još jedan dobar razlog zašto bi visina penzije trebalo da bude prihvatljiva, a to su troškovi lečenja i stopa razboljevanja ljudi koji žive u nehumanim uslovima, jer se ljudi koji žive u nehumanim uslovima češće razboljevaju od onih kojima su dobri uslovi za život i samim tim je opterećenje zdravstvenog sistema veće.
Takođe, postoji još jedan razlog koji isto ima ekonomsku logiku zašto bi trebalo povećati penziju onima koji primaju najmanje, a to je da ljudi koji zarađuju manje od 30 hiljada dinara najveći deo tog novca troše na domaću potrošnju čime dodatno podstiču domaću privredu, što je odlično za dalji razvoj zemlje.
Ukoliko bi se visina penzije ograničila na 60.000 dinara ostalo bi dosta novca, od onih što primaju više od toga, da se rasporedi na one sa najnižim primanjima, čime bi se njihova prosečna penzija, mogla povećati i duplo. Oni koji primaju manje od deset hiljada dinara bi mogli da imaju duplo veću penziju. Ukoliko bi se taj višak rasporedio na 100.000 penzionera koji imaju najmanja primanja, njihova penzija čiji je trenutni prosek 5.146 dinara bi mogla da bude povećana na 12.780 dinara. Penzija bi se onda svake godine povećavala tako da se povećava do šezdeset hiljada dinara, s tim da se ne povećava proporcionalno isto svima u istom procentu, nego bi se više povećavala onima koji imaju manji iznos penzije nego onima koji imaju viši iznos penzije.
Da li uopšte možete da zamislite život 100.000 ljudi koji su za života stekli penziju i koja iznosi 5.146 dinara ili onih 100.000 ljudi koji nemaju nikakva primanja. Takođe, i njima bi trebalo dati najmanju penziju koju primaju i oni koji su je stekli.
Kako smo mi demokratsko društvo gde većina treba da odlučuje, smatram da bi se većina građana složila sa tim, a pogotovo 1,5 miliona penzionera koji imaju penziju manju od 60.000 dinara, a kojima bi se trenutna povećala. Naravno, pošto smo mi demokratsko društvo i takvo treba i da ostanemo, jer je demokratija najmanje loš oblik vladavine, ne bismo mogli ljudima da smanjujemo postojeće penzije, jer ne možemo nekom da oduzimamo njihovo stečeno pravo na trenutni iznos penzije koju primaju, ali bismo sistem mogli da promenimo tako da važi za buduće penzionere.
Goran Lalić