Trgovinski rat SAD i Kine: Sukob sa (ne)sagledivim posledicama (2)

Prvi deo teksta možete da pročitate OVDE.

Donald Tramp konstantno ističe kako SAD moraju uvesti određene protekcionističke mere i u najosnovnijem značenju ovog poteza izvršiti zaštitu sopstvene ekonomije, te motivisati sopstvene kompanije da se vrate iz Azije i Latinske Amerike i otvaraju radna mesta na tlu SAD. Ono što jeste činjenica, SAD trpi deficit u trgovini sa većinom svojih najznačajnijih partnera i to je slučaj godinama. Ipak, ne treba smetnuti sa uma da nije Donald Tramp prvi američki lider koji je svestan ove činjenice.

Situacija u kojoj Kanada višestruko uvodi tarife na američke mlečne proizvode ili kada Nemačka ima suficit u trgovini sa SAD koji 2017. godine prelazi 63 milijarde dolara je godinama bila cena koju je Vašington bio spreman da plati kako bi održao strateška savezništva i u Otavi imao vernog pratioca na svetskoj pozornici, a u Berlinu ključnu tačku za širenje uticaja u Evropi i vojno, političko, pa i ekonomsko prisustvo na Starom kontinentu. 

Tramp, budući latentni izolacionista, nije neko ko će lako biti ubeđen argumentima o neophodnosti američkog vojnog prisustva u svetu, a teret čega su dužni da plaćaju Amerikanci svojim zaradama i radnim mestima u nečemu što on smatra neravnopravnom privrednom utakmicom. 

Kada je u pitanju Kina, ne važi čak ni gornji agrument o svesnom popuštanju na planu finansija, kako bi se ubrali političko-militaristički benefiti. SAD političko-vojne poteze Kine doživljavaju kao ekspanzionističke i usmerene ka rušenju uspostavljenih odnosa na Pacifiku, ali što je još važnije, na prostoru Indijskog potkontinenta. 

Izgradnja veštačkih ostrva u južnom moru, kinesko ulaganje u političke snage država koje važe za američke saveznike, što je najočitije na primeru Filipina, gde danas na mestu predsednika imamo otvoreno prokineski nastrojenog Rodriga Dutertea, iako je reč o državi koja je i politički i vojno decenijama usmerena ka Vašingtonu i koja je zapravo umalo postala i jedna od saveznih država Amerike. Ovaj slučaj je politički još interesantniji ukoliko uzmemo u obzir da su upravo Filipini pogođeni kineskim širenjem na prostoru Južnog kineskog mora, baš kao i Tajland, Bruneji, Vijetnam…

 

Svakako Duterte je na vlast na Filipinima došao prevashodno zahvaljujući velikom problemu koji ova država ima sa narko mafijom. Duterte je obećao da će se obračunati sa dilerima ali i zavisnicima na najsuroviji mogući način. Po dolasku na vlast 2016. godine Duterte je započeo najavljivani rat do istrebljenja protiv narko mafije, ali i samih narkomana, formiravši posebne policijske odrede koji često, bez naloga suda i propisanog postupka, arbitrarno likvidiraju kako narko dilere, tako i narkomane širom Filipina. 

Ovakvi postupci su nailazili na oštre osude i iz Vašingtona i dodatno doprineli zahlađenju odnosa na liniji dva strateška saveznika, iako je Donald Tramp prvi zapravo pohvalio delovanje filipinskog lidera i jedini iz zapadne političke hemisfere sa njim uspostavio saradnju. 

Približavanje Filipina Kini i udaljavanje od SAD, čije vojne efektive postoje na ostrvu, sigurno bi bilo i dublje da nije došlo do otpora unutar same filipinske armije, koja je mimo volje predsednika nastavila sa taktičkim vežbama širokih razmera uz učešće američkih trupa na filipinskoj teritoriji. 

Rusi ne praštaju sankcije, kažu "zbogom" dolaru!

Nisu Filipini jedina država gde je Kina pokušala da se nametne kao bitan politički faktor putem meke moći. Šri Lanka, država koja je godinama slovila za prevashodno indijsku interesnu sferu, poslednjih godina je predstavljala pravo poprište političke bitke Nju Delhija i Kine, iz koje je prvobitno kao pobednik izašla Indija, da bi Kina ipak pokazala političku moć nakon pobede svojih štićenika na ovogodišnjim lokalnim izborima.

Službeni podaci SAD govore o velikom deficitu u trgovini sa Kinom. Preko 375 milijardi dolara deficita 2017. godine predstavlja rekord, iako situacija ni ranijih godina nije bila povoljna po SAD. Tramp glasno ističe kako Kina svesno manipuliše svojom valutom, držeći je veštački slabom, dok istovremeno ne haje za međunarodne propise kada je u pitanju intelektualna svojina, kopirajući tuđe proizvode i usluge bez plaćanja odgovarajućih licenci i obezbeđivanja neophodnih dozvola. 

Ovom argumentu nije lako suprotstaviti se. Sa jedne strane imamo republikance kojima dominiraju neokonsi koji u Kini vide najveću pretnju američkom globalnom uticaju, koju neokonsi vezuju prevashodno za ideološki pristup, a daleko manje za interes. Njihov zvaničan stav je da SAD moraju delovati u bilo kom delu sveta u kom je ugrožen demokratski poredak, te da je to dužnost, a ne pravo. Takođe, neokonsi svet doživljavaju kao jedinstven pojam i odbijaju mogućnost podele planete na sfere uticaja različitih sila. 

Republikanska manjina, oličena kako u paleokonzervativcima, tako i u libertarijancima ili goldengejtovcima je svakako samoizolacionistička, te protekcionizam doživljava kao neophodnu i prirodnu meru. Alternativna desnica oličena u Stivu Benonu, jedan je od ključnih zagovornika oštrijih mera prema Kini jer u njoj vidi pre svega pretnju po nacionalnu bezbednost, ali takođe i simbol globalistički orijentisane privrede koju doživljava kao izvor svih američkih privrednih problema.

Opozicija u vidu Demokratske partije Kini ponajviše zamera na politici ljudskih prava i njeno najdominantnije centrističko krilo gaji slične, intervencionističke stavove, baš kao i republikanski neokonsi, što stvara pogodan osnov za negativan stav spram narastajućeg kineskog uticaja. 

Tako da Donald Tramp, ima prilično dobru političku poziciju za vođenje ovog trgovinskog rata, što ne znači da se u potpunosti može osloniti kako na kolege iz sopstvene partije, tako ni na opoziciju, jer interes multinacionalnih kompanija koji će svakako biti pogođen ovim sukobom nije vezan ni za američke patriotske motive, ni za globalne političke ideale i stoga može biti vrlo nenaklonjen američkom lideru. Pa opet, rat sa mejnstrim medijima nije nešto na šta Tramp nije navikao i što ga može zastrašiti. Dok drugi političari na pristojnosti i političkoj korektnosti grade svoju karijeru, Tramp na rušenju brojnih društvenih konsenzusa gradi svoj imidž. I za uspeh ove strategije ima izbornu pobedu kao potvrdu.

VOJNO-POLITIČKE IMPLIKACIJE TRGOVINSKOG RATA 

Paralelno sa rasplamsavanjem američko-kineskog trgovinskog rata, vodi se strateška operacija širokih razmera u Indijskom okeanu. Na sličan način na koji su Britanci stvorili Pakistan, kako bi bio protivteg Indiji, Amerikanci danas ulažu u Indiju, kako bi od nje sačinili protivteg Kini. Indija je narastajuća sila. I u ekonomskom i u demografskom obliku. Procene kažu da će Indija postati najmnogoljudnija država na svetu već 2024. godine.

Kao i svaka država koja jača ekonomski, tako i u Indiji paralelno sa rastom finansijske moći rastu i političko-vojni apetiti. Iako se u geopolitičkoj javnosti često percipiraju kao potencijalne saveznice, Indija i Kina i njihov međusobni odnos je daleko kompleksniji. Nerešeni teritorijalni sporovi, preklapajuće sfere interesa, neraščišćeni računi iz prošlosti, česti pogranični incidenti, borba za prevlast nad planinskim masivima i morskim prostranstvima, odnosno prirodnim resursima, od Kine i Indije stvaraju rivale, pre nego li saveznike. 

Jedino što bi moglo da udruži ove dve zemlje jeste – zajednička opasnost, tj. neko ko bi bio percipiran kao zajednički neprijatelj. Ipak, ono što SAD trenutno predstavljaju za Kinu i Rusiju, nije recept koji se može primeniti i na Indijski potkontinent. Indija i Kina se bitno razlikuju i kulturološki i politički. Indija je država pluraliteta, različitih identiteta, mnoštva jezika, religija i kultura i u krajnjoj liniji – država demokratskog uređenja sa mirnom smenjivošću vlasti. Kina je centralizovana država, totalitarnog tipa, sa istina šarolikim kulturološko-etničkim sastavom, ali dominantnim obrascem Han-Kineza, izraženijim nego li što je to slučaj sa hindusima u Indiji. 

Upravo politička kompatibilnost, ali donekle i kulturološka (engleski jezik je "lingua franca") od Indije stvara za SAD potencijalno zahvalnijeg strateškog ekonomskog partnera, nego li što je to Kina. 

Pa ipak, dok je eventualna zamena Kine Indijom u američkim privrednim odnosima sa inostranstvom i dalje daleko, vojna kooperacija na relaciji Vašington-Nju Delhi napreduje krupnim koracima.
Krajem maja ove godine administracija Donalda Trampa je promenila naziv do tada čuvene Američke pacifičke komande u Američku indo-pacifičku komandu. Komanda je zadužena za preko 350,000 pripadnika američke armije i to u mirovnim uslovima. Potez svakako nije samo simboličan, već otvoreno govori o priznavanju Vašingtona Indiji u smislu regionalnog značaja, ali i želji za zajednički rad i uticaj u ovom delu sveta. Sličan princip je već primenjivan sa drugim regionalnim faktorima (Japan, Australija, Saudijska Arabija, Nemačka a poslednjih godina i Brazil). Princip po kom se SAD više ne bave svakim geostrateškim izazovom ponaosob, već to prepuštaju svojim saveznicima koji imaju ekonomski interes da sarađuju sa SAD, ali i strah od svojih bližih i daljih suseda i njihovog uticaja (Kina, Severna Koreja, Iran, Rusija). 

Tramp tvitovao: Dupliramo tarife za turski čelik i aluminijum, a sa TURSKOM SMO U LOŠIM ODNOSIMA

Prilikom ceremonije promena naziva komande, koja je održana na Havajima, sekretar odbrane Džejms Matis, zvani "Kaluđer" (jer se nikada nije ženio i kompletan život je podredio državi i vojsci) i "Besni pas" (zbog predanosti poslu, upornosti i nepopustljivosti koje je dokazao u ratnim operacijama u kojima je učestvovao pre svega na Bliskom istoku), izjavio je da do promene naziva dolazi zbog sve jače povezanosti Pacifičkog i Indijskog okeana. Takođe je podsetio i na činjenicu da su SAD trenutno 

Snabdevač oružjem ove države, te da brojke u tom smislu rastu i govore u prilog sve dubljoj povezanosti interesa dve armije, ali i da je ovo samo nastavak u februaru iznete vojne doktrine po kojoj se Indija doživljava kao saveznik, a Kina kao narastajuća pretnja u Aziji.

Nije zgoreg napomenuti ni da su odnosi na liniji Vašington – Nju Delhi naročito napredovali od kako je na vlast u Indiji došao Narendra Modi. Iako je u prošlosti bio čak i odbijan za američku vizu, Modi je pokazao fleksibilnost u stavovima i čak i nekim simboličnim gestovima, poput poziva tadašnjem predsedniku SAD Baraku Obami da bude gost na obeležavanju nezavisnosti Indije 2015. godine, kada su ga stotine hiljada Indijaca dočekale sa američkim i indijskim zastavama. 

Tu je takođe i važan, krovni sporazum SAD i Indije iz 2016. godine po kom američka i indijska armija smeju da uzajamno koriste sve kopnene, vojne i vazdušne instalacije na teritoriji druge države za potrebe snabdevanja i servisiranja, uz prethodnu najavu i po utvrđenoj proceduri. Sve ovo čini Indiju državom na koju se u Vašingtonu gleda kao na potencijalnog strateškog saveznika u 21. veku. 

Novi komandant Indo-pacifičkih snaga admiral Filip Dejvidson je unapređenje američko-indijske vojne saradnje, do nivoa savezništva otvoreno istakao i kao svoj ultimativni cilj.

ZAKLjUČAK 

Po dolasku u Belu kuću Donald Tramp je zacrtao dva osnovna cilja, koja su međusobno i povezana:

1. Otvaranje novih radnih mesta u SAD (kroz jačanje privrede i povratak američkih investitora iz Latinske Amerike i Azije u SAD).

2. Umanjenje stope ilegalne imigracije. 

Na spoljnopolitičkom planu, ultimativni cilj Donalda Trampa jeste političko, ekonomsko i vojno zauzdavanje Kine. Sam Tramp osnovni motiv nalazi prevashodno u gore elaboriranom deficitu u trgovini SAD sa najmnogoljudnijom zemljom na svetu. Njegovi potencijalni saveznici u Kongresu, verovatno će pre svega motiv pronaći u globalističkim težnjama i željama za ostvarenjem američke supremacije. 

Širok spektar robe koja se sada carini pri uvozu u SAD iz Kine, od medicinskih pomagala, preko telekomunikacione tehnologije, do automobila, govori o neselektivnosti Trampove administracije. I ona nije slučajna. Tramp želi da pokaže da je spreman preuzeti odgovornost čak i u slučaju rasta cena određenih proizvoda u SAD, zbog manjka konkurencije, ali njegova osnovna zamisao je da svako u SAD mora podneti teret bitke koja može odrediti dalji geopolitički sled događaja u 21. veku. 

Sa druge strane, kineski odgovor je oprezan. Konstantno blaže kontra mere, od uvedenih američkih mera i sve vreme pružena ruka i potraga za mogućnošću dogovora. Bitno drugačiji pristup nego li u vreme Baraka Obame, kom su znale biti priređene čak i neprijatnosti poput ometanja napuštanja službenog predsedničkog aviona, pri sletanju na kinesko tlo, od strane državnog protokola. 

Kina je svesna da nije spremna za trgovinski rat širokih razmera i da u ovom momentu, privredni rast od 7%, što je višegodišnji ostvareni cilj, predstavlja motiv koji pokreće i kontinuirani uspeh kom se teži i kom se sve podređuje. U uslovima trgovinskog rata, izrazito izvozno orijentisana Kina, ne može računati na ozbiljan rast, pogotovo ne u slučaju gubitka pozicija na za nju, esencijalno važnom tržištu kakvo je američko. 

Ipak, ovu stratešku prednost, Tramp može izgubiti u slučaju dubinskih previranja pre svega u sopstvenoj, Republikanskoj partiji, a potom i na američkoj političkoj sceni u globalu. Teg donošenja odluke i činjenica da su one uvek pod lupom i stručne i šire javnosti, može u kontinuitetu ometati američkog lidera i otvoriti mogućnost kineskoj strani za dubinske, manipulativne poteze i otežavanje političke pozicije, idejnog tvorca trgovinskog rata. 

Sa druge strane, Kina ima luksuz bogatih fondova, kulture štednje i nenaviknutosti sopstvenog građanstva na luksuz, makar njegovog najvećeg dela, uprkos stvaranju novih elita i u samoj državi „dva sistema“. Kineski građani će daleko lakše podneti ekonomske poteškoće i usporavanje privrede, manjak stepena luksuza, nego što je to slučaj u SAD. Drugo, američki lideri za takvo stanje mogu biti kažnjeni već u novembru ove godine. Kineski građani, nemaju tu mogućnost, kada je o sopstvenom vođstvu reč, što daleko relaksira poziciju Đinpingove administracije. 

Ipak, rešenost Donalda Trampa, koji želi da do kraja koristi najvažniju prednost koju SAD imaju, a to je veća zavisnost od uzajamne saradnje kineske strane, kao i početno bolje ekonomske pozicije, viši stepen političke moći, snažnija armija i jači uticaj u susedstvu rivala, nikako ne smeju biti potcenjena. Tramp je spreman na dogovor, ali tek u situaciji u kojoj Kina popušta američkim zahtevima, formira drugačiju valutnu politiku, više poštuje intelektualna prava američkih kompanija i svesno, na svoju štetu, ukida pozicije koje joj donose preimućstvo u trgovinskom odnosu sa SAD. 

Donald Tramp je kompletnu politiku sopstvene administracije postavio tako da dugotrajni trgovinski rat sa Kinom ne bude previše iscrpljujuć, već naprotiv – izazovan i strateški. Duel u koji će biti uloženi svi raspoloživi intelektualni resursi i u kom je odstupanje moguće samo u slučaju postizanja benefita kroz "umetnost pregovaranja". 

Neće da prekinu poslovne veze sa Teheranom zbog pretnji SAD: Kina i Nemačka se protive sankcijama Iranu

Donald Tramp ovim sukobom stavlja na probu i sopstveni ugled, ali i ugled zemlje koju vodi. Na ovom primeru će čitav svet moći da vidi da li su i koliko SAD ranjive, te da li je Kina stasala da preuzme tron ili će pak pokazati slabosti sopstvene privrede i finansijskog sistema, koje do sada možda, dobro krije. 

Od fleksibilnosti administracije u Pekingu i njihove rešenosti da se sukob drži pod kontrolom, te da se ipak okonča u razumnom roku, zavisi intenzitet i dužina trgovinskog rata čijem rasplamsavanju upravo prisustvujemo, ali i od spremnosti prosečnih Amerikanaca da istrpe teret nove dalekoistočne bitke. 

Borbe, koja se za razliku od prethodnih vodi više procentima, a manje nosačima aviona.