"BOŽE, SAMO KOSTI DA MU NAĐEM": Ispovesti ljudi koji su proterani u akciji "Oluja"

Vesna K. (83) iz Like sa suzama u očima seća se tih letnjih dana 1995. godine. Kaže da ne prođe dan kada se ne seti užasa koji su pretrpeli ona i njena sestra u koloni na putu ka Srbiji.

"I danas se pitam šta bi se s nama desilo da se čovek iz kolone ispred nas nije ubio zbog toga što na granici nisu hteli da nas onako gladne i očajne puste u Srbiju. Kada je odjeknuo pucanj, svima nam se krv u žilama sledila. U opštoj pometnji, zapanjeni srpski policajci su, videvši taj čin, samo podigli rampu i pustili nesrećni narod preko granice", kaže sagovornica Vesti online, dodajući da se i danas pita ko je bio čovek koji je svojim životom platio ulazak izbeglica u Srbiju.

"Petog avgusta sam pokupio sve što sam mogao, strpao u kamion i krenuo sa suprugom, sinom (6), ćerkom (9), majkom i sestrom. Otac nije želeo da ide. Nije bilo šanse ubediti ga. Kolona se polako kretala. Međutim, nije bilo većih problema. Onda, 7. avgusta, oko podneva, kolonu su počeli da nadleću avioni i krenulo je bombardovanje. Došlo je do eksplozije. Ja sam zadobio povrede po celom telu, a sin, majka i sestra se nisu izvukli. Sahranila ih je supruga dva dana nakon toga. Znao sam da su mrtvi i pre nego što su mi rekli", mirno i hrabro, pokušavajući da uguši suze, priča Dušan, koji sada živi u Apatinu.

U ovom napadu, hrvatski avioni "mig-21" su ubili četvoro dece, jednu devojku (20) i četiri starije osobe, dok je 50 civila, među kojima najviše dece, zadobilo teške povrede, a svedoci se i danas sećaju ugljenisanih leševa, krvi, vatre i ostataka kamiona i traktora.

Bosiljka Đaković iz Petrinje, grada na području hrvatske regije Banija, koja danas živi u Beogradu, tog kobnog dana izgubila je supruga Stanka i ostala sama s njihovo dvoje dece.

"Bilo je rano jutro kada su nas probudile granate. Danima se pričalo da Hrvatska priprema 100.000 vojnika za napad, međutim, to veče se nije razlikovalo od ostalih. Suprug, koji je kao vozač kamiona bio u rezervnom sastavu i tek s vremena na vreme dolazio kući, to veče je bio sa mnom i sinovima, koji su tada imali dve godine i deset godina. Nije verovao da je moguć ovakav scenario. Veče pre bombardovanja pitala sam ga gde da bežimo, a on mi je rekao: "Šta da bežite?! Ukoliko krene granatiranje, idite kod komšije u podrum", i to je bilo sve. Nije verovao da će vojska ući u Petrinju. Mislio je da "plavi šlemovi", odnosno vojnici UN, to neće dozvoliti", priča Bosiljka.

Ipak, nekoliko dana kasnije saznala je da je Stanko mrtav, da zajedno s jednim prijateljem nije uspeo da se povuče na rezervni položaj. Ostaci njegovog izmučenog tela pronađeni su tek 2009. godine, pišu Vesti online.

Sve je počelo 4. avgusta 1995, oko četiri časa ujutro, vojnom akcijom koja je za cilj imala čišćenje teritorije centralne Hrvatske od srpskih snaga i civila koji su tu decenijama živeli. Operacija je zvanično trajala četiri dana i završila se padom Republike Srpske Krajine (RSK). 

Samo sam se molila: "Bože, samo kosti da mu nađem" i pre tri godine ekshumirali su ga.

"U papirima kod "uzroka smrti" je jednostavno stajalo: "Rat". Tek naknadno, nakon više zahteva, dobila sam kompletan izveštaj. Pisalo je da su pored rupe od metka na glavi, našli i prelome lopatice, vilice, ruku i nogu, što mi ukazuje da moj muž nije samo ubijen. Nisu ga tukli posle smrti, nad njim je izvršen zločin", zaključuje Bosiljka.

Međunarodni krivični tribunal je operaciju "Oluja" okarakterisao kao udruženi zločinački poduhvat, s ciljem trajnog i prisilnog proterivanja najvećeg dela Srba s prostora bivše RSK, dok je u Hrvatskoj krvavi 5. avgust državni praznik, slavljen kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti.