BRANISLAV NUŠIĆ – AKO ZNATE KO JE: 150 godina od rođenja pisca

Na današnji dan 1864. godine u Smederevu, rođen je slavni srpski književnik, komediograf, diplomata i akademik Alkibijad Nuša. Rođen je u cincarskoj porodici, te otud i ovakvo ime koje je kasnije zakonski promenio u ono nama svima poznato.

Studirao je pravo u Gracu i Beogradu. Kao diplomata radio je u konzulatima Srbije u Solunu, Bitolju, Skoplju i Prištini. Bio je dramaturg i upravnik pozorišta u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Zbog satirične pesme "Dva raba" osuđen je na dve godine zatvora. Učestvovao je kao dobrovoljac u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine. U Prvom svetskom ratu prešao je sa srpskom vojskom preko Albanije.

Pisao je o svetu koji ga je okruživao zapažajući apsolutno svaki detalj. Imao je razvijen smisao za pozorišnu scenu i njegove zakone, te su njegova dela redovno bila na repertoaru srpskih pozorišta između dva rata. Međutim, igraju se i danas jer je Nušić, na sreću ili na žalost, uvek aktuelan.

Najpoznatije Nušićeve komedije su: "Sumnjivo lice", "Gospođa ministarka", "Narodni poslanik", "Ožalošćena porodica", "Pokojnik", "Put oko sveta", "Dr", "Mister dolar". Poznate Nušićeve pripovetke i romani su: "Autobiografija", "Pripovetke jednog kaplara", "Opštinsko dete", kao i tragedije "Knez Ivo od Semberije" i "Hadži-Loja".

Ipak, i u njegovom rodnom gradu postoje ljudi koji ne znaju ko je bio Nušić.

Da bismo vas podsetili (ili podučili), predstavljamo vam odlomak iz fantastične "Autobiografije". Nušić je pisao o svom rođenju ovako:

"Odmah na prvome koraku po rođenju, no bez mojega učešća i krivice napravio sam zbrku u kući. Babica, koja je bila kraj postelje moje majke, krepeći se rumom, objavila je da je dete koje se rodilo žensko. Na glas da sam žensko, moj otac pljunu, počeše se iza uva i opsova nešto ružno, što ja onda nisam razumeo ne poznavajući dovoljno materinji jezik. Docnije sam saznao da je moj otac bio jedan od naprednijih ljudi, te užasno mrzeo onaj ostatak varvarskog običaja: davanje miraza uz devojku. [...] Možete misliti kako smo se svi u kući iznenadili kad smo sutradan, još rano ujutro, saznali da sam muško. Babica se za svoju pogrešku izvinjavala slabim osvjetljenjem koje je prošle noći bilo u kući; ocu je neobično prijatno godila ova ispravka, a ja sam se u stvari ljutio na babicu što zabada svuda svoj nos, te mi je otkrila pravi pol, ubeđen da bi za mene mnogo bolje bilo da sam ostao žensko. Kako sam danas plodan pisac, verovatno bi bio i plodna žena.

[...]

Kao uzgred pominjem ovde da je iste godine kad sam se ja rodio umro Vuk Karadžić. To je jedna očevidna slučajnost, jer ja nisam imao tih pretenzija da se kakav literat na taj način skloni da bi mi napravio mesta u literaturi. Pa ipak me je ta slučajna veza između mene i Vuka nekada ispunjavala ponosom, te sam i u mladosti čeznuo za tim da mi ko prebije nogu, smatrajući da je dovoljno biti ćopav pa biti Vuk. Jednom čak, mal' mi se nije desilo da mi prebiju obe noge, ali ne u težnji da se zadovolje moje literarne ambicije."