ĐUKIĆ-DEJANOVIĆ DALA DIJAGNOZU SRBIMA: Mi smo nacija koja je sklona nesanici, ali imamo i snove

Iako je 21. vek i dalje su nepremostive razliku između položaja muškaraca i žena. Međutim, Slavica Đukić-Dejanović se izborila za svoje mesto na političkoj sceni i na njemu čvrsto stoji. Za Srbiju Danas govori o svom najvećem uspehu, ali i o tome obavljanje koja funkcija joj je najteže pala.

- Sada kao drektor primenjujem one zakone koje sam kao ministar pripremala, predlagala vladi i ovde ih poslanici u skupštini glasali. Razlikuje se samo u smislu što sada praktično radim na popravljanju uslova života i lečenju svojih pacijenata zajedno sa svojim kolegama i timovima, i da budem sasvim iskrena, imam neuporedivo veću satisfakciju nego što sam je imala kao ministar.

- Menja se sporo, a to se vidi u vašoj mladoj generaciji i to me raduje. Znate, u čoveku postoji kolektivno nesvesni strah od ludila. Dakle, svi mi imamo strah od sopstvenog ludila. Nekada su čak drevni narodi verovali da su mentalne bolesti dela demonskih sila i da treba isterati zle duhove iz tela takvih osoba i delovi toga kao da i danas žive. Sramota je u našoj kulturi imati mentalni problem, a to je zapravo samo bolest. Neznanje je razlog što je to tako. Mlade generacije imaju manje predrasuda u vezi sa tim pitanjem, međutim, još uvek su sigmatizovane, ružno obeležene mentalne bolesti, pa čak i kod lekara koji se time bave, a da ne govorimo o pacijentima.

- Psihijatara ima dovoljno u Srbiji, ima ih 900. Međutim, oni su nepravilno raspoređeni. Najviše ih ima u Beogradu. Koliko god da ima lekara nije to mnogo za potrebe naših građana, ne mislim samo na psihijatre, koliko nam je možda organizacija slaba strana i koliko uvek jedno kao i u svakom drugom poslu rade, a drugi baš mnogo i ne rade.

- Mi se ne razlikujemo po dijagnozama i po strukturi psihološkoj od ostalih zemalja regiona, pa čak i Evrope. Skloni smo depresiji. Depresija je bolest modernog doba. Skloni smo impulsivnim reakcijama, imamo anksioznost, imamo nesanicu, ali imamo snove.

- Mislim da je ministarstvo zdravlja u protekloj godini pokušalo da uradi neke segmente koji ranije nisu. Taj dvojni radni odnos najstručnijih ljudi, dakle nastavnika medicinskog fakulteta. Ono što jeste jako važno jeste zakon o evidencijama je donet. Tačno je da će on stupiti na snagu tek 1. januara 2017. godine, ali uvođenje IT opreme je nešto što jako važno. Zatim kreće se ka primarnoj zdravstvenoj zaštiti u smislu da se kreče i osposobljavaju svi domovi zdravlja čitave Srbije. Najveći broj naših pacijenata tu dolazi, ali i oprema visoke tehnologije kao što je gama najf na neurohirugriji je stigao u Srbiju. Krupne korake Ministarstvo zdravlja zaista je uradilo u ovim teškim okolnostima, i ja svojim kolega u ministarstvu zaista čestitam na tome.

- Moram reći da mi je posao ministarke zdravlja bio najteži. Ja sam u prelaznoj vladi bila i ministarka za brigu o porodici, to mi je nekako bilo ipak lakše. Ministar zdravlja je meta za najrazličitija nezadovoljstva ljudi koja nekada i nemaju baš veze sa zdravstvom direktno, više maju veze sa finansijskom situacijom u zemlji, sa raznim nezadovoljstvima ljudi i šta god da uradite nekako niste videli rezulat rada. Kada lečite bolesnog čoveka, sada kao direktor i to radim, pa ja već sutradan vidim rezultat rada, dala sam korektnu terapiju, čovek već lepo spava. Posao lekara, direktora zdravstvene ustanove daje neuporedivo više satisfakcije. Daje, naravno i određene probleme, ali od svih tih poslova mi je posao ministarke zdravlja bio najdelikatniji nekako sam najviše bila izložena negativnim kritikama građana, a da sama nisam našla način da mnogo izmenim.

- Mi smo mačo društvo, žena nema dovoljno. Žene su najveći resurs u Srbiji i šteta što ih nema više i na političkim i na ostalim funkcijama gde se odlučuje. Znate ja sam u stalnom rivalskom odnosu sa svima, pa i sa svojim kolegama muškarcima.

- Ja mislim da sam dala prilično veliki uticaj da parlament iz podrumskih prostorija pređe u ovu prelepu zgradu i da ovde zaseda, da imamo himnu, crveni tepih, gardu. Da u protokolu narodne skupštine i na mestu gde se donose zakoni, parlametarna diplomatija i demokratija budu malo podignute. Negde tu sebe vidim kao osobu koja je kao političarka dala možda najveći doprinos.

- Peti oktobar je bila revolucija koja je dotakla svakog čoveka koji je živeo u Srbiji i imao bilo kakve veze sa Srbijom. Očekivanja velikog broja građana revolucionara i njima bliskih su bila neuporedivo veća nego što je to realnost pokazala, ali u svakom slučaju od 5.oktobra su se dogodile i pozitivne promene. Srbije se otvorila prema Evropi, prema svetu. Negde osećanje slobode je počelo da vlada među nama, a da je 5. oktobar početak pljačkaške privatizacije, da je ogroman broj ljudi počeo da gubi posao, da je socijalni status ljudi jako bio loš i nije se popravljao to jeste realnost.

- Iskreno mislim da ova stabilizacija na makro planu finansijska jeste neki preduslov da ćemo u nekom narednom periodu zaista moći da se stabilizujemo kao društvo i da živimo bolje, no, to će nam pokazati naredne godine.