Napustio posao s platom od 200 evra, prodao auto, sad živi nemački SAN

Prevaren i razočaran u hrvatske poslodavce, ovaj 28-godišnji inženjer odlučio je da gradi karijeru u Štutgartu, gde je započeo novi život, piše Glas Slavonije.

Nakon diplome primljen je na stručno osposobljavanje u Upravnom odeljenju za prostorno uređenje, gradnju i zaštitu životne sredine emisijama. Godinu dana radio je za 1.600 kuna mesečno (oko 25.000 rsd) a sedam meseci na posao je putovao o sopstvenom trošku. 

- U razgovoru sa nadređenima dobio sam nadu kako bih nakon položenog državnog ispita tamo mogao da ostanem da radim, što mi je davalo veliki vetar u leđa. Odradio sam staž, položio državni ispit i čekao ... Radio sam na ugovor o delu koji se produžavao iz meseca u mesec.

U maju 2014. u Babinoj Gredi je počela gradnja sportske dvorane, gde su tražili mladog inženjera i Željko je tu video svoju priliku. Potpisao je ugovor sa izvođačem radova, preduzećem “Građevinarstvo Mijo Stipić - Sveti Ivan Zelina” i počeo da radi.

- Kada je trebalo da dobujem prvu platu, svi radnici dobili su platne liste, ali moje nije bilo. A tada sam od glavnog inženjera gradilišta saznao da uopšte nisam ni prijavljen. Rekao mi je da će me prijaviti od sledećeg meseca, ali za osetno manju platu od one koju smo dogovorili. Otišao sam kući vidljivo razočaran - ispričao je Željko. 

DAMIR JE SPAJAO KRAJ S KRAJEM: U ovoj zemlji sada sedmično zaradi kao za mesec u Hrvatskoj

Trbuhom za kruhom

Nakon nekoliko dana razmišljanja odlučio je da spakuje kofere i krene trbuhom za kruhom. Prodao je automobil kako bi za početak imao novca dok se ne snađe. 

- Čim sam došao u Nemačku, upisao sam se u školu kako bih naučio jezik. Svestan sam bio toga da se u stranoj zemlji moram što pre integrisati, a znanje jezika je osnovni preduslov bez čega je jako teško pronaći posao - kaže Željko. 

Družeći se s Hrvatima u Štutgartu, došao je u kontakt s vlasnikom kompanije Lucić-Transporte koja pomaže ljudima iz Hrvatske koji tek dođu u Nemačku i nudi im posao vozača. On ga je preporučio u kompaniju gde trenutno radi kao laborant u ispitivanju betona i građevinskog materijala. 

- Prvo sam radio pola radnog vremena, od 7 do 12 sati, a 14-18 sati sam pohađao školu. Nakon šest meseci i završenog prvog nivoa učenja nemačkog jezika dobio sam ugovor za stalno i na puno radno vreme. Bio sam iznenađen jer je takvo nešto u Hrvatskoj gotovo nemoguće - kaže Željko. 

ZARAĐUJEM 10 PUTA VIŠE NEGO U SRBIJI: Kako sam otišla u Norvešku, i OSTALA!

Ne radi u struci, ali...

Iako još uvek ne radi kao inženjer, plaća mu je gotovo trostruko veća od hrvatskog proseka. 

- Ja sam imao sreću zato što sam ovde u Nemačkoj imao nekoga svoga, pa mi je bilo lakše. Ali ko misli da dođe ovde da živi i radi, mora da bude spreman na jedan potpuno novi i težak početak - komentarisao je Željko veliki problem koji došljacima u Nemačku predstavlja skup smeštaj. 

- Poznajem mnogo naših ljudi koji su došli da rade kao vozači i živeli su po njih trojica ili četvorica u jednoj sobi, a svaki je morao da plaća po 300 evra.

Posla, kaže, ima dosta za one koji stvarno žele da zavrnu rukave. Radi se dosta i čovek se, priznaje, mora dobro organizovati kako bi imao malo vremena i za sebe. 

- Ali sve je lakše izdržati i čovek je mirniji kada zna za šta radi i da će za svoj rad biti plaćen. Živi se za vikend, da možemo malo da se odmorimo. Nemci su vrlo precizni i jako cene rad. Samo što svi oni žive nekako za sebe i ne upuštaju se u nekakva velika prijateljstva - zaključuje Željko za Glas Slavonije.