ISPOVEST: Kako je moja sušta SUPROTNOST postala moja najbolja prijateljica

Moja prijateljica Mejlin pažljivo ređa medenjake i od njih gradi kućicu. To je dom snova sa belom ogradicom. Bombonice su savršeno poređane okolo, baš kao u bombonjeri. Žele bombone su perfektno postavljene, a dizajn krova je bez greške, tako da svaka ploča staje u proporcionalnu modlu.

U međuvremenu, moja kuća izgleda kao da je uništena apokaliptičnim snegom. Sve curi sa strane, a umetnička sloboda se pretvorila u haotični konglomerat slatkiša na vrhu jazbine od medenjaka. Obe se smejemo mojoj tvorevini, i podseća nas na park Gvelj iz Barselone.

Svake godine, moja prijateljica i ja se tokom odmora nađemo i pravimo kućice od medenjaka. To je postala tradicija u kojoj obe veoma uživamo, ali razdvajanje dostiže svoj vrhunac tokom decembra kada smo zagušene svojim obavezama na fakultetu. Stresni meseci traju sve dok ne položimo ispite i odemo kući, sakrijemo se u kuhinju i pravimo svetove iz snova od slatkiša.

Njeni su gotovo uvek vredni poštovanja, kao kuće za prodaju na Menhetnu, dok moja treba da se pojede što pre je moguće. Ove kućice su ogledalo naših ličnosti. Merilin je slika zajedništva, njeni planovi uvek urode plodom, i dobro su osmišljeni. Dok moji nisu.

Često jurcam ka svom cilju potpuno rastrojeno i nepromišljeno, kao neko nespretno rasulo, pokidanih hulahopki. Pošteno je reći da smo Merilin i ja suprotnosti, ali se suprotnosti privlače, čak i u prijateljstvima.

Upoznale smo se kad smo tek prohodale. Ona je bila profesionalni plivač, a ja sam bila ekspert u lebdenju iznad vode, što je vrsta surfovanja. Naši putevi su se neizbežno ukrstili.

Bile smo najbolje prijateljice-neprijateljice, jer su naše jake ličnosti bile sukobljene kad god se za to dala prilika. Išle bismo obično do parka i raspravljale o filmu koji smo pravile, dok nas je moj tata besciljno pratio kamerom. Takmičile smo se koja će bolje da pleše "Krcka oraščića" u školi, jer smo obe želele da plešemo "Dance of the sugar plum fairy”.

Došla bi kod mene kući i mazila mog psa sve dok ne bi nabavila psa iste rase, i krale smo jedna drugoj ideje za rođendanske žurke, da bismo videle koja će bolju da napravi. Iskreno, bile smo derišta, ali smo bile u tome zajedno. Neki kažu da je to iskustvo vezivanja, dok drugi smatraju da je to samo dosađivanje naših sirotih  roditelja.

Onda je došla adolescencija, a sa njom i ludilo sa našim emocijama. Prvi put smo osetile veliku bol u životu. Ja kada je mojoj mami dijagnostifikovan rak dojke, a ona kada je njena baka umrla. Naše sitne rasprave su se stišale, a mi smo naučile da podržavamo i tešimo drugo ljudsko biće, i šta to znači.

Već oko šest godina živimo daleko jedna od druge, i svaki put kada zakoračimo u istu sobu, osećamo se kao da nije prošao ni tren. I dalje smo veoma različite, i dalje imamo naše verzije jakih ličnosti. Ali razlike su ono što nas čini idealnim drugaricama za avanture: guramo jedna drugu ka novim iskustvima.

Tu je i naš diskurs. Retko se u potpunosti slažemo oko neke teme, ali smo shvatile da treba da poštujemo različita gledišta i naučile smo da budemo mirne, sve dok ima čokolade. Obe unosimo nešto jedinstveno u naš odnos, što nam dozvoljava da učestvujemo u bogatoj konverzaciji i postanemo dobro informisane osobe.

Da, ponekad može biti teško kada ne vidimo isto kao neka druga osoba, mada smo vremenom razvile neku vrstu telepatije koja čini stvari znatno lakšim. Umemo da prevaziđemo trenutna neslaganja, zbog jedne velike istine: mnogo brinemo jedna o drugoj. Na kraju dana, to je ono što čini prijateljstvo, da imate nekog ko će biti tu i kada sija sunce, i kada je provala oblaka.

Ukoliko vam je ovo bilo zanimljivo, pogledajte kako je jedan par testirao da li će se voleti tokom celog života (više o tome OVDE)

(hellogiggles.com)