"JA SAM SVESTAN SVOJE SUDBINE": Jeste li se nekad zapitali kako žive deca obolela od malignih bolesti?

Dragan Jadranović jedan je od roditelja čije dete je dete dobilo bitku sa opakom bolešću. Dragana smo zatekli u Roditeljskoj kući, kojom upravlja Udruženje roditelja dece obolele od malignih bolesti "Zvončica". Pre godinu dana, njegovom sinu dijagnostifikovana je akutna leukemija.

- Pre godinu i po dana primetio sam da Lazar ima nekih problema. U dva meseca bio je tri puta bolestan. Međutim, šabački pedijatri nisu našli za shodno da urade analizu krvi. On je imao iste simptome, a svi su šablonski prepisivali lekove. Kad je to sve sanirano primetio sam da gubi snagu. Trenirao je karate, pa je vežbe koje je radio radio nesigurno - priseća se Jadranović.

Tada je rešio da dete odvede na privatnu kliniku gde su urađene analize krvi, a onda su dobili uput za hematologiju.

- Rekli su nam da se javimo dežurnom pedijatru i hematologu. Tada sam prvi put saznao šta uopšte znači hematologija. Kad nam je ona pojasnila specijalnost, uopšte mi nije bilo prijatno. Veliki stres i šok nam je bio kada smo došli ovde na Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije "Dr Vukan Čupić", kada sam video onu decu bez kose - to je bio jedan stres i šok, i za mene, ali posebno za suprugu, koja je ona morala tu da ostane sa detetom.

Porodica Jadranović je od tog trenutka sve podredila svom detetu i njegovom ozdravljenju. Lazaru je tada, jedini spas tada je bila transplatacija ćelija. Njegov donor bila je njegova majka.

- Teško je. Veliki su izdaci, troškovi, ali ima i dobrih ljudi na koje možete da se oslonite. Deo smo bolesti sanirali, treba još jedan deo. Dijagnoza je bila akutna leukemija i prethodna anemija. Međutim, nije bilo ni jedno ni drugo. 

ZNATE LI DA MOŽETE DA IM POMOGNETE? Svake godine u Srbiji umre jedan razred!

Lazaru je bolest sanirana i ona se nije povratila, ali njegovi rezultati pokazuju da ipak nešto nije u redu, pa je, na osnovu analiza, ustanovljeno da je potrebno uraditi još jednu transplataciju matičnih ćelija, čiji će donor ovoga puta biti njegov otac.

Mala deca - veliki borci

Koliko god neki momenti bili teški i bolni, deca su ta koja svoju muku najlakše prihvate. Ne opterećuju se samom bolešcu, ono što njima teško pada su brojne bolne lekarske procedure. 

- Kada je bilo priče o transplataciji, mi smo njemu otvoreno rekli i on je to normalno prihvatio. Nakon što je transplatacija prvi put obavljena, on je mojoj majci rekao: "Ja sam svestan svoje sudbine". Ne znam šta je time hteo da kaže. Iako su mali, deca razumeju šta je bolest, ali isto tako olakšavaju svojim ponašanjem i nama roditeljima da ne potonemo, da se izborimo zajedno.

Osmeh na licu prekriva mu maska koju je dužan da nosi. Ipak, veselo se igra sa ostalom decom u igraonici u okviru ove roditeljske kuće. Lepo mu je kaže, i ovde ima sve što mu je potrebno, a tu su mu i tata i mama.

- Trudimo se da, kada je bolest u pitanju, o tome mnogo ne pričamo, da ga ne opterećujemo. U početku i kad bismo pred njim nešto rekli, nije reagovao, međutim, kako je vreme odmicalo, to mu je smetalo. Postoji u podsvesti neki strah, plaši se tih bolnih situacija, posebno onda kada vidi lekare. Onda se on pita da nisu došli ponovo da ga "bodu". Tada mu kažemo: Ima tu druge dece, nisu došli zbog toga... Njemu je bitno da on ne trpi ponovo taj bol. 

Borba pre svega, bez odustajanja

Ipak, naučili su da se bore, da jedno drugom budu podrška i da, bez obzira na to kakvi sve ishodi mogu da ih zadese, da gledaju samo napred i budu tu za svoga sina.

BRITANSKI NAUČNICI OTKRILI: Na korak smo od LEKA ZA RAK!

- Rekao sam supruzi: Nemoj gledati unapred toliko daleko, idemo dan za danom. Sutra je novi dan. Bitno nam je da gledamo krajnji cilj, koliko god trajalo, moramo biti spremni na sve. Bitno je da čovek ne potone psihički, jer tada nastaju problemi. Nije lako, teško je, ali verujem u svoje dete i u nas. On mi je jedini, dugo smo ga čekali, boriću se svim silama.