KAFANSKA PRIČA: Kad u bircu zarate komunizam i kapitalizam

Kafana "Po' sifona" bila je ideal za kojim žude svi birtijaši - malo, rekli bi ljudi, utopijsko društvo, koje se nije moglo zamisliti izvan debelih i memljivih zidova te straćare. Drugovi i po koja drugarica po čašici živeli su tu u savršenom skladu - svako je odatle uzimao taman toliko da zadovolji sopstvene potrebe (a za to je neophodno bilo dosta alkohola), a ljudi su se udruživali u male zadruge koje streme istom cilju.

Za organizovanje tako složne družbe najzaslužniji je bio gazda "Po' sifona" - Steva Zimski, nadaleko čuven u kafanskim krugovima. Steva je povazdan pio samo špricer i kada bi ga kogod upitao kakav želi, on bi lakonski odgovarao - zimski. To je značilo da za njega vino nije smelo isuviše da se "prekrštava" sodom, već samo ovlaš - tako je zaslužio svoj hladni nadimak.

Kada je Steva otišao bogu na istinu, njegovi prijatelji, nekadašnji gosti i poštovaoci su raspredali bajke o gospon Zimskom za koga su pričali da je bio veliki vizionar i humanista. Legenda kaže da je čuveni kafedžija u svom lokalu imao samo domaće piće i sifone od jednog litra – nikako veće i ne daj bože manje. Ko god da je hteo da u "Po' sifona" naruči piće morao je da naruči tačno pola litre - ni deci više, a ni manje. Ako neko nije mogao toliko da popije, ili ako nije imao dovoljno para, bio je obavezan da poruči propisanu meru, a plaćao bi samo onu količinu koju je prvobitno zamislio da sljušti i koju mu je mršav novčanik dopuštao.

Priča se da je na litarskim sifonima crvenom linijom bila obeležena mera od pet deci i da su konobari gosn Zimskog mogli i zatvorenih očiju dotle da sipaju. Od kad je birtija, koja se prvobitno zvala "Kod Steve", prešla na politarski režim rada dobila je i čuveno ime.

U početku su birc majstori iskorištavali Stevin neobičan sistem. Kafana je svakog dana bila puna do rane zore kada je dolazilo do smene - treću je menjala jutarnja, a svi odreda su naručivali samo po čašicu rakije, vina ili čega već. Gosn Zimski bi im uredno donosio politru i ispostavljao bi im račune za samo 0.05 deci.

Stevina žena je plakala i govorila kako će njen ceo i nemali miraz otići na "pojenje raznih upišanih danguba i alkosa", ali mudri kafedžija nije obraćao pažnju na njeno kukumavkanje.

- Ne brini, dovešću ja njih u red, videćeš! Neće ni biti svesni da su postali fini, kulturni i dobri drugovi - mudro je govorio Steva Zimski, iako su svi mislili da je prava-pravcata budala.

I zaista, nije prošao ni čitav mesec od režimskih promena kada se dogodilo čudo - kafana "Po' sifona" je polako počela da donosi prihode svom gazdi. Nadaleko se raširio glas o blesavom gostioničaru koji časti brojne "lokatore". Bircuz je postao popularan, a njegove goste bilo je sramota da se i dalje izvlače i da piju na gazdin račun. Steva je ponosno ženi objašnjavao kako i pijanice znaju šta je to stid i moral.

- A da ih nisam pustio da loču do mile volje za malo novaca, niko ne bi ni znao da postoji naša kafanica. Ovako su i novine pisale o njoj i sad se svi utrkuju ko će pre sesti za ono malo stolova koje imamo. I onda i dalje pričaj kako su žene pametnije za špekulaciju od muškaraca. Drž' se ti tvog Steve - likovao je ponosni kafedžija dok ga je njegova žena netrepćući gledala, kao da se ponovo zaljubila u svog starca.

U "Po' sifona" se počela obrazovati fina čašoljubačka bratija koju je krasilo uzajamno razumevanje i pomaganje, saosećajnost i dobrota. Tako je i gosn Zimski počeo da zarađuje, a njegovi usmeni biografi pričaju da mu je na umu prvenstveno bilo stvaranje savršenog društvenog uređenja.

Sve se odvijalo veoma jednostavno - kada neko ne bi imao love za pola sifona, udruživao se sa sapatnikom kog je mučila ista tegoba - poput malih seoskih zadruga. Mnogi su se tako i upoznali i postajali dobri drugovi, a bome i drugarice. Gospode nije bilo, svi su bili jednaki i složno su trošili zajednička dobra iz Stevinog birca. Niko nije hteo da prevari gazda Zimskog pa su najbolji matematičari u društvu pravili brojne kombinacije kako bi za pare koje poseduju popili onoliko politarki koliko im je sledovalo, a i kako ne bi slučajno preplatili piće - jer moral i stid alkoholičara ipak ima granica. I oni su samo ljudi! Organizovali su i sindikate koji su se borili za prava ljubitelja vinjaka, rakije, crnog i belog vina. Na taj način nikada nije dolazilo do nedostatka nekog artikla te birc majstori nisu morali da prinudno mešaju pića. Naravno, osim ako to sami nisu želeli - sve je kod gazda Steve bilo na dobrovoljnoj bazi i njegovi gosti su sami odlučivali o sopstvenim životima.

Vrhunac ovog idealnog i ni na jednom drugom mestu zamislivog života desio se kad je organizovana partija "Za po' sifona". Pošto su svi imali zajedničke interese, ciljeve i mišljenja u sferi društvenog organizovanja, nije bilo potrebno osnivati druge partije. U kafani se i dalje sledila politika da se troši samo domaće piće, a složna družba je uvela samoupravljanje. Gosn Zimski nije imao ništa protiv jer su njegovi derani poštovali i zakone slobodnog tržišta te lova nije prestajala da kaplje. Tačnije - da šiklja!

Bajka je trajala koliko i životna priča Stevana Zimskog. Dobri starac je jedne večeri nasmejan legao pored svoje verne supruge, a njegovi usmeni biografi vele da je sa istim osmehom i sahranjen dva dana kasnije. Poslednju poštu odalo mu je više od stotinu kafedžija iz raznih krajeva sveta, njegovi brojni i složni birtijaši (njegova deca, kako ih je zvao) i supruga sa sinom Mitrom koji je nasledio očev biznis.

Da su otac i sin bili sušta suprotnost moglo se zaključiti iz njihovih nadimaka - Steva je bio Zimski, a Mitar Letnji. To je govorilo i o njihovim karakterima. Steva ni na čemu nije štedeo te je zato i pio gotovo čisto vino. Mitar je bio promišljeniji, cirkao je letnji špricer - pola sode, pola belog. Tako je duže mogao da ostane priseban, a i duže bi mu trajala flaša vina. Razlikovali su se i po pogledu na društveno organizovanje. Mitar se gnušao ideje o samoupravljanju, pogotovo u kafanskim okvirima, a nije mu se svidela ni zamisao da svako treba da dobije taman toliko da zadovolji potrebe. On je kao zagriženi poštovalac slobodnog tržišta smatrao da svakom treba da sleduje onoliko koliko zasluži - nedopustivo bi bilo da onaj sa 100 i onaj sa 10 dinara dobiju istu količinu pića.

U tom smeru počeo je da transformiše i "Po' sifona". Zadržao joj je ime, a gotovo sve ostalo je promenio. U kafani se više nije služilo samo domaće piće jer je kudikamo jeftinije bilo pazariti robu od velikih kompanijskih lanaca. Ni alkohol se nije služio samo u litarskim sifonima sa crvenom linijom koja pokazuje na 5 decilitara, tako da je ime kafane postalo samo golišavi brend. Sve je bilo flaširano, a čepovi su se otvarali pred mušterijama kako bi im bilo stavljeno do znanja da je piće sveže i da je njegov kvalitet uvek isti - po standardu. Oni koji su pili špricer počeli su da štede i na sodi koju je Mitar služio u bočicama od 2 deci.

- Nikad ne bih rekao da u ovoj maloj flašici može da stane toliko sode. Već 3 litre vina smo potrošili spravljajući špricer, a otišla je samo ova jedna bočica sode - čudio se novim standardima poznati boem.

- Kad sutra ujutru mamuran dođeš u "Po' sifona" da popiješ sodu kako bi došao sebi, pitaću te da li je i tad velika ova "unuče-flaša" - mudro mu je odgovorio kolega.

- U pravu si, biće mi neophodne bar četiri ture sode. Zaista je sve relativno, nije glup onaj Ajnštajn.

- Sve je relativno osim vina. Pametniji od Ajnštajna je onaj što je rekao da je u vinu istina. A naša mera je tu sve sem relativna - po' sifona je po sifona, kako god da okreneš.

Mitar je uvideo da je kafana trpela ozbiljne gubitke jer je njegov otac dopuštao da se pije "na crtu". Od starta njegove ere svako je pio samo za onaj novac koji je imao u novčaniku. Upravo zbog toga ni zarada nije opadala iako je u "Po' sifona" svraćalo sve manje ljudi. Razbijene su mini zadruge birc majstora, a mnogi su postali solodrinkeri.

- Tako ti je sa ovim društvenim uređenjima - ne valja kad ti je gazda velikodušan jer se lako može desiti da se zbog bankrota kavane nađeš na ulici. A ne valja ni kad je veliki stezač kaiševa - onda i sam pomisliš da bi ti bilo bolje da si na ulici - krišom je jedan od stalnih gostiju izgovorio ono što su i ostali mislili.

Svi su se nadali da će se nešto promeniti, odnosno da će se promene poništiti. Pokušavali su da koriste i demokratska sredstva - pisali su peticije, raspisivali referendume, organizovali su proteste, štrajkove i višepartijsko društvo. Ali uzalud - tada su prvi put osetili šta znači privatna svojina sa kojom njen vlasnik može da rukovodi kako god hoće.

Broj gostiju je postepeno opadao, ali "Po' sifona" nije bila napuštena jer su i drugi lokali bili osuđeni na još gori scenario. Sve kafane su se pretvorile u male kapitalističke ljudoždere - bile su namenjene za drugačiju klijentelu, koja nije imala vremena i koja nije previše želela da međusobno priča. Muzika je tamo bila preglasna i sve se odigravalo brzo kao na trci Formule 1 - dostizanje pijanog stanja, zaljubljivanje, povraćanje, tuče, raskidi, sreća, trudnoće, abortusi... Sve bi bilo gotovo za tri-četiri paklena sata. Jedino što je razmena mišljenja bila spora, a ujedno i štura. Zato su se birc majstori i dalje držali "Po' sifona" uprkos svim njenim manama.

- Čujem da je neki pametni filosof, japanski Amerikanac Fukujama, prvobitno proglasio da je istoriji došao kraj, da bi se potom pokajao i rekao da se točak "povjesti" još uvek nije zaustavio. Nisam pametan, nije mi ni jasno o čemu je to tačno govorio, al mislim da mu je ono prvo mudrije. Čini mi se da će skoro propas' sveta - vajkao se čuveni kafanski umozborac - mada kad malo bolje razmislim možda je i druga tvrdnja ispravnija. Evo, mi ne možemo da prestanemo da pijemo, a i kafane se ne zatvaraju iako sve manje para trošimo. Jadnik je i taj Fukujama, mora da i on cuga u nekom bircu poput "Po' sifona".

- Hej, mi smo ondak golemi srećnici. Naša kafana ne služi dijetalnu i energetsku hranu i piće k'o ostale. Tamo kad naručiš kilogram leskovačkog voza, dobiješ ovsene pahuljice i štanglice, integralne grisine, dijetalni sir sa 0 odsto masti - i sve to na žaru, uredno složeno u vagone. Da vam ne pričam tek kakvo je piće - opiti se tamo ne možeš, jer to nije zdravo. Dobro smo mi i prošli, uvek može gore - dobacio je jedan mršavi starkelja sa drugog stola.

Nije ni bio svestan šta je izgovorio. U "Po' sifona" nova zdravica je od tada bila: "Uvek može gore!" Jer, što bi rekao onaj umozborac koji je pogrešno protumačio Fukujaminu mudrost – ne zna se da li će uskoro biti propast sveta ili će se "ćeranje" nastaviti.

Sergej Komnenić