Moj muž je plaćao prostitutke, a onda mi je saopštio da se zaljubio u drugu

Spustio je piće na trpezarijski sto. Nastavila sam da gledam televiziju.

- Hoće li brzo kraj emisije? Dođi, sedi sa mnom za sto.

- Zašto? - upitala sam.

Nije odgovorio. Ugasila sam televizor i sela sa njim za sto. Imao je olovku i papir pred sobom.

- Ispričaću ti nešto. Molim te da me ne prekidaš. Ovo je jako teško za mene – rekao mi je.

Usta su mi se osušila, ali sam klimnula glavom potvrdno. Svašta mi je prolazilo kroz glavu, a prvo da je dobio otkaz na poslu.

- Prvo – rekao je, gledajući u svoj papir – pre 10 godina, kada smo već bili u braku, imao sam aferu. Trajalo je kratko.

Srce samo što mi nije stalo. Ne moj Zoran! On nije taj tip. Miran, povučen... dobro je zvučalo ono "pre 10 godina". Ah, bože moj, mladalačka greška. Podneću nekako. Međutim, on je nastavio dalje.

- Broj dva: često sam koristio poslovnu pratnju kad sam išao na putovanja.

U meni je urliknuo glas: "Ne, ne, NE!" u glavi su mi se menjale slike plaćenog, bezličnog seksa. Buljila sam u prazno, bez treptanja.

- Znaš šta je poslovna pratnja, zar ne? - upitao je. Osećala sam da tonem u pod. Njegovo priznanje je bilo još gnusnije sa tim glupim pitanjem. Nešto je u meni puklo. Da li znam šta je poslovna pratnja!?

Udarila me je vrelina, pomešana sa mučninom.

- Povratiću – uspela sam da izgovorim. Sada sam znala da ima još.

- Samo izgovori, idiote! - viknula sam.

- Pre tri nedelje sam bio u jednom kazinu. I upoznao sam jednu devojku...

Da li ste nekad osetili kako se nebo ruši? Veoma je teško kada padne na vas.

Osećate svaki molekul iz vazduha, koji vas pritiska. Pala sam na pod i sklupčala se. Ne mogu da ustanem. Osećam da sam smrvljena, ugušena. On ne radi ništa da mi pomogne. Nastavlja da govori. Čujem reči "Dobar otac", i kako želi da se preseli u sobu na drugom spratu kuće.

Ali, tamo živi naš podstanar. Šta to on lupeta? Šta će biti sa mnom?

Njegova objašnjenja me seku kao žileti. Sa tom devojkom, od pre tri nedelje, proveo je 12 sati u iznajmljenoj sobi. Zaljubio se. Želi da je posećuje, jer živi u drugom gradu. Reći će podstanaru da ode. Preseliće se na sprat. Voleo bi da završi sa mnom u roku od mesec dana. Izlazi iz kuće, zato što treba da zove svoju devojku. Ona ga čeka da se javi.

On izlazi iz kuće i ja dobijam napad panike. Ustajem sa poda, šetam se ukrug po sobi, ne osećam svoje telo. Moram da budem pribrana.

Sama sam u kući sa mojom decom, koja spavaju. Ne smem da vrištim ili da puknem i počnem da razbijam stvari. Počinjem da plačem, ali to je tiho zapomaganje. Neka mi neko pomogne! Volela bih da pozovem nekog, da se izjadam. Ali, nemam koga. Shvatam: mogu da pozovam samo Zorana. To sam i uradila. Javio se na mobilni telefon, posle desetog poziva.

- Moraš da se vratiš kući. Molim te, vrati se kući. Ne ostavljaj me ovde samu.

Kada se vratio, sabrala sam se. Našla sam način da sve to sredim. Zoran samo ima krizu i ja moram da ga  vratim u kolosek.

Biću snažna kao stena. Neću misliti. Neću osećati.

Ostali smo, uprkos svemu, prijatelji.