OTKRIVAMO STROGO ČUVANE TAJNE VATIKANA: Komadanje tela, isterivanje demona - evo čime se sve bavi Crkva!
Telesne relikvije nekada su bile uobičajena pojava. Nakon smrti Svete Tereze Avilske, odrezana joj je leva ruka i poslata u samostan. Sveštenik koji je to učinio kod sebe je zadržao njen kažiprst, kojeg je nosio oko vrata do kraja života.
Zamislite automobil koji juri Rimom prema Vatikanu. U njemu su sveštenik, biskup i žena po imenu Frančeska F., koja se sve vreme glasno dere, psuje i baca se okolo. Saznajemo da je ona pod delovanjem demona, a samo joj jedan čovek može pomoći, piše Njujork post.
Na kraju se parkiraju usred Vatikana i jure sa Frančeskom mramornim hodnicima dok ne završe ispred spasitelja - pape Jovana Pavla II. On prilazi sluđenoj ženi, počinje da izgovara "egzorcističke formule na latinskom", i počinje ubrzano da izgovara molitvu. Naslanja se nad ženom i šapuće joj:
"Sutra ću održati misu u tvoje ime".
Nakon tih reči Frančeska se odmah smiruje. Demon deluje kao da je otišao, pa je ženi neugodno i zbunjena je. Izvinjava se papi, koji će posle svoju bitku sa Satanom nazvati - biblijskom scenom.
Knjiga u kojoj se otkrivaju tajne Vatikana
U knjizi "Vatikanska proročanstva: Istraživanje natprirodnih znakova, utvara i čuda modernog doba", Džon Davis, bivši šef rimskog odeljenja za katoličke vesti, ovako opisuje tajni egzorcizam iz 1982. godine. Njegova nova knjiga pokazuje na koji se način Vatikan nosi sa natprirodnim (ili bar navodno natprirodnim) pojavama i događajima, od svetih relikvija do demonskih opsednutosti.
Relikvije
Relikvije predstavljaju fizičke stvari koje je nekada dodirnuo svetac, a mogu biti i komadić njegove odeće ili deo tela, s tim da se smatraju talismanima i donosiocima sreće.
Iako je odavno zabranjeno prodavanje relikvija, postoje rupe u zakonima, kojima se mnogi obilato koriste. Smrt pape Jovana Pavla II 2005. godine donela je poslednju veliku eksploziju na tržištu relikvija, jer su mnogi tvrdili da poseduju ostatke omiljenog pape, dok je gotovo isti broj ljudi tvrdio da poseduje nešto njegovo.
Nekoliko sati pre njegove smrti, 2. aprila, njegov lični sekretar, nadbiskup Stanislav Dživiš, tražio je od papinih lekara da mu izvade malo papine krvi za uspomenu. Kasnije je nadibsup prosledio kap po kap krvi crkvama i biskupijama koje su žudele za relikvijom pape.
Ta krv, kao i kosa sa njegovog poslednjeg šišanja, jedine su "prvoklasne relikvije", što je fraza koja se koristi kada je relikvija uzeta direktno sa tela (u ovom slučaju sa tela pape), te nisu uklonjene kosti ni organi sa pape, što znači da je broj prvorazrednih relikvija izuzetno ograničen.
Ista stvar se, doduše, ne može reći za druge svece i značajne katoličke figure tokom godina.
Naime, vatikanski "katalog službeno prepoznatih delova tela" sadrži ruke, prste, glavu, nožni palac, zub i nokat, dok su odbačene stvari poput obrezane kožice bebe Isusa, koja se dugo zvala "svetim prepucijem".
Praksa komadanja tela
Telesne relikvije nekada su bile uobičajena pojava. Nakon smrti Svete Tereze Avilske, odrezana joj je leva ruka i poslata u samostan. Sveštenik koji je to učinio za sebe je zadržao njen kažiprst, kojeg je nosio oko vrata do kraja života.
Njeno telo je na kraju raskomadano deo po deo, uključujući i njeno srce, desnu ruku, stopalo, levo oko i deo vilice. Godine 1966. godine mlada časna, sestra Katarina Kapitani, umirala je ležeći u bolnici zbog krvarenja jednjaka. Imala je viziju pape Jovana XXIII, koji je umro tri godine ranije, a koji joj je navodno "stavio ruku na stomak i rekao da više ne treba brinuti". Ona se oporavila, a ovo čudo je iskorišćeno u korist beatifikacije dotičnog pape 2000. godine. Dve godine posle, časna sestra je dobila na poklon deo papine kože, koja mu je oguljena sa ruke nakon smrti.
Kosti putovale i u svemir
Ova praksa u savremeno doba izaziva mnogo različitih reakcija. Godine 1977. "kosti francuske Karmelićanke Svete Mala Terezija" okupile su mnoštvo znatiželjnka tokom turneje po Francuskoj, da bi na kraju prošle kroz 40 zemalja. Njene relikvije toliko su popularne da imaju i stranicu na Fejsbuku, a jedna je putovala i u svemir na Diskaveriju.
Uprkos svemu, katolički službenici tvrde da se rezanje tela danas čini puno razboritije. Ako je telo netaknuto, uzimaju neke kosti, pri čemu paze na higijenu, ali i poštuju samo telo. Paze da ne režu kosti nasumice, kako im se prohte, a u nekim slučajevima nema relikvija koje se mogu ukloniti.
Svejedno, ni to neće zaustaviti neke ljude, uključujući i prevarante, da pokušaju da ih prodaju. Tako ste 2013. godine mogli da kupite fragmente kosti Svete Marije, Isusove savremenice, za 1.090 dolara ili komadić kosti ranog hrišćanskog mučenika Teodora, za samo 890 dolara na Ibeju.
Iako su obe relikvije dolazile u paketu sa pismima koja su trebalo da potvrde autentičnost, obično je reč o lažnim pismima, koja imaju potpise starih opskurnih biskupa iz prošlosti, tvrde stručnjaci. Inače, lažnjaci se obično mogu otkriti pomoću grešaka u latinskom, pobrkane hronologije, pa čak i potvrda od strane biskupa koji uopšte nisu živeli u isto vreme kad i navedeni sveci.
Crkva se suočava sa lažnim relikvijama još od Sredneg veka, a danas, umesto da troši novac i vreme na pronalazak lažnjaka, ona ponekad jednostavno zažmuri na jedno oko kad se radi o određenim relikvijama, pa su neki čak i izjavili da nema veze što ne postoje forenzički dokazi ako je duhovna povezanost tu.
Slučaj Torinskog platna
Ckva ipak nije mogla tako lako pristupiti slučaju Torinskog platna, koji predstavlja navodni pokrov u koji je bio umotan Isus Hrist nakon smrti i na kojem je ostao otisak njegovog lica i tela. Ali ni u ovom slučaju crkva nije zauzela čvrsti stav. Papa Banedikt je platno prozvao "ekstremnom ikonom koja nije relikvija", što bi značilo da nije bilo obmotano oko Isusovog tela.
Nove analize platna
Priča o platnu počela je 1300-ih godina, a intenzivirala se u 20. veku, kada su inovacije iz sveta nauke omogućili nove vrste analize platna, kakve dosad nisu bile moguće. Pa ipak, uprkos silnim analizama i dalje nismo ništa bliži rešavanju ove misterije.
Sredinom sedamdesetiih godina 20. veka počeo je STURP, projekat istraživanja Torinskog platna, pri čemu se udružilo 30-ak naučnika iz različitih područja širom sveta, nakon čega su se samo pojavila nova pitanja, te ni dalje nije sigurno vreme porekla platna. Dokazano je samo da nije delo umetnika, te da poseduje unikatnu, trodimenzionalnu informaciju, iako je nejasno kako je nastalo.
Demonska opsednutost i egzorcizam
Stav crkve o demonskoj opsednutosti, kao i kod bilo kakve vrste čuda, najbolje se može opisati kao "verovaćemo kad vidimo". Iako je crkva nekad imala "poseban odred egzorcista", papa Pavao VI počeo je sa njihovim ukidanjem 1972. godine, pa su decenijama posle egzorcizmi bili toliko retki da su ih izvodili samo "posebno delegirani sveštenici".
Pre nego što je izabran na mesto pape Benedikta, kardinal Jozef Racinger vodio je vatikansku kongregaciju za Doktrinu vere, koja se bavila istraživanjem misterioznih fenomena. Racinger je poslao pismo svim biskupima u kojima ih je upozorio da ograniče egzorcizme, kako neautorizovane osobe ne bi mogle da vode molitvene skupove na kojima se direktno obraća demonima.
1999. godine Vatikan je objavio revidiran obred egzorcizma
I dalje, crkva kao da pazi kada je reč o ovoj praksi, a Davis naglašava da što ste više na lestvici katoličke hijerarhije, to je veći otpor prema razgovoru o demonskim opsednutostima i egzorcizmu. U svojoj knjizi Davis citira oca Gabriela Nanija, bivšeg egzorciste koji je, na svoj veliki šok, uklonjen sa pozicije. Nani veruje da je, okretanjem leđa egzorcizmu, crkva širom otvorila vrata satani da uđe u naš svet i potpuno ga unakazi.