Pet razloga zašto američki mediji uvek podržavaju rat
Ako ste se zapitali zašto Si-en-en, Foks i ostale američke televizije i novine gotovo uvek podržavaju agresivnu spoljnu politiku Vašingtona, a nikada pacifizam, evo nekih od odgovora. Ipak, na kraju se svi razlozi svode na jednu stvar.
Ratobornost medija u SAD, pre svega onih velikih, nadaleko je poznata. Irak, Jugoslavija, Avganistan, Libija, Sirija, Ukrajina, samo su primeri vazda istih tonova koji se čuju iz ekrana kada uključite "glavne" medije sa one strane Bare: "neophodnost vojnog angažmana je nasušna".
1. AUTOCENZURA
Anketom Istraživačkog centra Pju iz 2000. je ustanovljeno da četvrtina američkih novinara sama izbegava pojedine teme bojeći se da ne pogodi interese kuće za koju radi ili kompanije koja je vlasnik konkretnih novina. Sličan broj njih je ublažio način pisanja apropo pojedinih tema iz istih razloga, dok je 41 procenat novinara upražnjavao oba ova vida autocenzure.
U novoj anketi, tri godine kasnije, čak 35 odsto novinara i urednika je priznalo da izbegava neke teme koje bi bile privlačne čitaocima "jer je sadržaj mogao da naškodi finansijskim interesima kuće ili majke firme".
Novinar Den Rader ističe da je autocenzura osobito pojačana posle Al Kaidinih napada 2001. godine. Od tada, kaže on, novinari znaju da mogu očas posla biti optuženi da nisu rodoljubi ako budu pisali na određeni način. Boje se da ne prođu kao u kolege u Južnoj Africi, u kojoj su u vreme aparthejda "izdajnicima" stavljali gumu od kola oko vrata, a onda je palili.
Slično tvrdi i Kit Olberman rekavši da "novinar može pisati o nekim malim nepravdama i nepravilnostima, ali nikako o tome da je sistem loš i da ne radi".
2. CENZURA "ONIH ODOZGO"
U istoj anketi iz 2000, polovina novinara je rekla da njihove tekstove često odbacuju urednici i operativci iznad njih jer "škode ekonomskim interesima kompanije". Velikih 61 odsto veruje da "vlasnici medija imaju znatan uticaj na način na koji medijska kuća tretira određene pojave i način na koji njeni novinari pišu".
Sejmon Herš, dobitnik Pulicerove nagrade (otkrio američki masakr u Mai Laju u Vijetnamu, kao i mučenja nad iračkim zatvorenicima u Iraku nakon 2003.), kaže da su sve institucije koje treba da čuvaju građane od lošeg omanule. Tu ubraja vojsku, činovništvo, Kongres, ali i medije.
Upitan za način da se popravi kukavičluk medija i kriva slika koju tvore, Herš je rekao da je "jedini način da to postignemo je da ostpustimo 90 odsto urednika i ostalih donosioca odluka."
Biti dobar novinar i imati odličnu reputaciju ne znači ništa. Fil Donahju je bio najgledaniji na televiziji MSNBC. Uprkos tome, otpušten je 2003. jer se protivio napadu na Irak.
Faktor koji se ne sme zanemariti je pad broja vlasnika medija. Američko medijsko nebo, barem onaj uticajan deo, kontroliše šest kompanija: Dži-I (GE), Njuz koro (News corp), Dizni (Disney), Vajakom (Viacom), Tajm vorner (Time Warner) i Ci-bi-es (CBS). Njihovih 277 izvršnih operativaca kreira mišljenje nacije od 320 miliona.
Godišnji prihodi ove šestorke su 276 milijardi dolara. (Bruto nacionalni dohodak Srbije je oko 40 milijardi.)
3. NAVIKA - VEKOVNA TRADICIJA HUŠKANJA NA RAT
Američki mediji imaju dugu tradiciju podrške ratobornoj politici Vašingtona. Primer Drugog iračkog rata (2003) jedan je od najslikovitijih. Mediji su bili ništa drugo do telali odluka i propagande sa Kapitol hila i iz Bele kuće.
Uprkos tome što su neki od njih, poput Njujork tajmsa i Vašington posta, izrazili naknadnu pamet posle rata u Iraku, priča se ponavlja na isti način. Kao da se ništa nije promenilo, niti naučilo.
Tokom Velike depresije, 1933. godine nekoliko velikih porodica u SAD spremalo je puč sa namerom da obori predsednika Ruzvelta. Nameravali su da stvore desničarsku vladu, sa politikom sličnom Musoliniju i Hitleru.
Generalu, kojeg su hteli da pridobiju kako bi bio udarna pesnica udara, su rekli da će narod prihvatiti novu vlast "jer oni kontrolišu medije, a ko upravlja medijima, upravlja i narodom".
Međutim, ta praksa nije stara samo desetak godina, već ceo jedan vek. Još od rata Amerike sa Španijom 1898, tamošnji mediji podržavaju rat kao rešenje. Spinovanje o španskom napadu na američki brod "Mejn" bilo je ključno da narod pogura ka podršci ratu (iako istoričari smatraju da je napad možda bio i isceniran).
Nasuprot ovom primeru, istoričar Bob Stinit govori da su mediji znali da Japanci spremaju napad na Perl Harbur, ali su o tome ćutali jer im je to zatraženo iz Pentagona. (Zašto je, pak, vlast svesno dozvolila napad na luku druga je priča)
Među razlozima za podršku ratu, neizbežan je novac. Veliki broj vlasnika medija je na razne načine zainteresovana za oružane sukobe jer od njih profitira. Vlasnik televizije En-bi-si (NBC) je kompanija Dženeral elektrik, koja je jedan od najvećih proizvođača oružja i razne vojne opreme na svetu.
4. RUKA RUKU MIJE: PRISTUP SVETLIMA POZORNICE
Želja da budu u krugu moći, tamo gde su novac i akcija, tamo gde mogu da budu primećeni verovatno je i najvažnija potreba novinara tzv. mejnstrim medija. Da bi to zadržali, spremni su na gotovo sve. Neretko, to podrazumeva igranje po taktovima onih koji pristup mogu da im daju ili da ga uskrate, a to su urednici i vlasnici medija.
Postoji istoventa potreba za "svetlima pozornice" koja ide suprotnim smerom. Velike medijske kuće su svesne da postoje pojedinci ili grupe koje svoje interese žele da promovišu i da su za to spremne da plate novcem. I to kešom.
Vladaoci stranih zemalja, osobito oni autoritarni, skloni su da plate velikim američkim medijima za "poneku lepu reč", kako bi se umilili oštrici Vašingtona za koji se zna da generalno nije trpeljiv prema nedemokratskim zajednicama (osim ako je saveznik).
Primera radi, Vašington post je uzimao i do 250.000 dolara od lobista za pisanje na način na koji bi pomogli zbližavanje stavova onih koji plaćaju sa Kongresom, Obaminom administracijom. Mediji na taj način dolaze do preko potrebnog novca jer neretko posluju na ivici opstanka (Vašington post je imao gubitak od 19 miliona dolara u prvom tromesečju 2009, kada se otkrilo za slučaj lobiranja za 250.000 dolara).
5. CENZURA I PRITISAK KOJU SPROVODI VLAST
Kada mediji nisu dovoljno angažovani u promociji rata, na scenu stupa država. Postoje razni načini za tako nešto.
Meta vlasti su redovno novinari koji pišu kritički o poremećajima u ponašanju administracije ili pozitivno o pokretima i fenomenima koji se vlastima ne dopadaju. Tako su novinari koji su pozitivno pisali o pokretu "Okupirajmo Vol strit" bili hapšeni i privođeni pod raznim izgovorima.
Moć da tako nešto rade vlasti su dobile sa Patriotskim zakonom iz 2001, od kada novinarsko pisanje neretko može biti ocenjeno kao terorizam (širenje panika, otkrivanje podataka od nacionalne bezbednosti i slično). Štaviše, vlada u SAD zadržava pravo da novinare pritvori na neodređeno vreme. Primer: novinar Al Džazire proveo je u zatvoru Gvantanamo ŠEST GODINA. Ne moramo vas podsetiti na slučaj Džulijana Asanža koji je ukazao na tajnu diplomatiju SAD zbog čega mu pravosudni organi iz Sjedinjenih Država prete čak smrtnom kaznom.
Sve je najslikovitije objasnio Volter Isakson, bivši izvršni direktor Si-en-ena:
"Kao da postoji svojevrsna policija za merenje patriotizma od 2001. godine. Kada god bismo pisali kritički o vlasti, telefonom bi nas zvali oglašivači, iz predsedničke administracije ili neko odozgo i govorili nam da se ponašamo protivamerički."
Saberemo li i oduzmemo sve gorepomenute razloge, na kraju se svodi na jedno. Kao što naslov jednom američkog filma kaže, "It's all about benjamins" (Sve je u novcu).
Pogledajte još: