POTRESNA PRIČA INVALIDA IZ HRVATSKE: "Zakasnio sam da se zaposlim, verovatno neću zakasniti na svoju sahranu"
Hrvatska ništa nije učinila da poboljša status invalida. To jako dobro zna Tihomir Cvjetković, koji kao mesečnu naknadu za sina invalida o kome se danonoćno brine, prima svega 160 evra.
Tihomir Cvetković (56) je pažnju privukao otvorenim pismom hrvatskoj javnosti:
"Tako bih se rado menjao sa svojim sinom. Preuzeo bih njegovu bol, nemoć, paralizu. Da bih mu svoje oči da vidi, svoje ruke da može uzeti hranu i pisati, svoje noge da može hodati. Na žalost, to tako ne ide, a voleo bih. Od multiple skleroze moj sin Hrvoje je oboleo sa nepunih sedamnaest godina (sada ima dvadeset i sedam). Svlačimo ga, oblačimo, kupamo, hranimo, nosimo u WC po stepeništu svakih sat i po, najviše dva. Kolica mu ništa ne pomažu, kocku polomljene čokolade nije u stanju prineti ustima. Sve teže guta hranu. To vodi prema hranjenju na sondu. Ponavljam, moj sin ne može govoriti, ne može da piše, ne može da hoda, ne može sam da jede, gubi vid."
Cvetković je ukazao i na činjenicu kako roditelji invalida nemaju nimalo slobodnog vremena da idu i da mole za pomoć "pod prozorima ministarstva", jer su potrebni svojim najdražima dvadeset četiri sata na dan da se brinu o njima, piše jutarnji.hr.
I majka obolela!
Cvetkovići žive u nedovršenoj kući čija je rekonstrukcija prekinuta pre četiri godine, jer su sav novac trošili na lečenje sina, a u poslednje dve godine i na lečenje Cvetkovićeve supruge Marice, koja je obolela od raka materice! S njima živi i mlađi sin Ivan (22), koji nam kaže kako nema izbora - mora da se brine o bratu, jer tata, koji jedini privređuje, radeći u smenama.
Novi detalj crne slike stanja porodice Cvetković je Cvetkovićev brat Josif koji živi pod istim krivom sa njima. Brat mu je tri puta operisan, od malignih tumora, tako da mora i o njemu da se brine.
"Prosečno sam dva do tri dana u nedelji u pedeset i šest kilometara udaljenom Zagrebu sa dvanaest godina starim autom u koji jedva stanu invalidska kolica. Javnog prevoza gotovo da i nema. Ako nemam vlastiti prevoz, mogu komotno dati otkaz u firmi jer nikakvo javno prevozno sredstvo ne postoji da bi zadovoljilo potrebe radnika. Meni je auto ortopedsko pomagalo, bez jedne ruke nekako ću i organizovati život, bez auta nikako“, piše Tihomir Cvetković.
Nastavlja priču kako mu je žena domaćica i nije ubeležila ni dana radnog staža. "Doprinose joj ne plaćam, otkud mi". Ćerka je diplomirala pre četiri godine, ali posla nema, pa radi kao konobarica da bi preživela.
Hrvoje je oboleo u drugom srednje. Iako je uspeo da završi za računarskog tehničara, posao kao invalid nije našao. Otac je ispričao kako je njegovom sinu Hrvoju najteže palo kada su ga naprasno izbrisali iz evidencije nezaposlenih.
"Što im je smetao? Dakle, izbačen je samo zato što je broj nezaposlenih u Hrvatskoj političko pitanje. Jednom mi je rekao sin, dok je još mogao da govori: 'Zakasnio sam da se zaposlim dok sam još mogao da radim, zakasnio sam za invalidsku penziju, zakasnio sam na transplantaciju matičnih ćelija, zakasnio sam na dodelu negovatelja, verovatno neću zakasniti na svoju sahranu!'"