Vukovi su bili tamo od davnina. Kada je 1872. čovek rešio da osnuje Jeloustoun park (tačnije, da ga tako nazove; osnovala ga je priroda), sivi vukovi su već nestajali sa tog područja koje se prostire na tri zapadnoameričke savezne države: Vajoming, Montanu i Ajdaho. Iako je čovek dodelio ovom prostoru status nacionalnog parka, to nije značilo da će i da se pobrine za sudbu vukova koju je lično ugrozio.
Naprotiv - zakon o suzbijanju predatora samo je potpomogao propasti vukova i ostalih grabljivica u Jeloustounu. Lovci i traperi su upucali i poslednjeg sivog vuka u tom delu SAD-a još davne 1926. godine, a mladež je potom godinama čitala o fantastičnim avanturama "junaka" sa puškama u brojnim romanima. Ti "junaci" su zapravo nesvesno uradili veliki zločin - drznuli su se da kvare zakon prirode i njenu ravnotežu. Lanac ishrane je bio narušen, a nisu ispaštali samo vukovi.
Međutim, nisu svi ljudi bez vizije i svesti o svom mestu u prirodi. Kampanja za povratak sivog vuka u svoja pralovišta počela je 1940, ali je realizovana tek 1995. godine kada je mali broj njih ponovo nastanjen na tom tlu.
Ono što čovek nije razumeo (a izgleda da još uvek nije u potpunosti shvatio), je da je u prirodi sve povezano. Promene na vrhu lanca ishrane na kom se nalaze i predatori, dramatično utiču i na najniže lestvice. To je dokazala i fantastična priča o nestanku i trijumfalnom povratku vukova u Jeloustoun park.
Svi znamo da vukovi oduzimaju život raznim životinjama, ali izgleda da ne znamo da će ga oni na taj način ujedno i podariti mnogim drugim. Za 70 godina njihovog odsustva iz Jeloustouna, broj jelena se povećao jer nije bilo gotovo nikog da ih lovi. Oni su potom proredili bogatu vegetaciju, skoro su je uništili hraneći se.
Iako je 1995. vukova bilo malo, njihovo prisustvo je dalo čudesne rezultate. Deo nesrećnih jelena je nastradao, ali to nije bilo najvažnije. Oni su promenili svoje navike i počeli su da izbegavaju određene delove nacionalnog parka - one na kojima ih je lako bilo uloviti: doline i klisure. Vegetacija na tim mestima je počela da se obnavlja. Visina drveća se šestostruko povećalo za samo šest godina. Opustele doline su postale šume jasike, vrbe i drugog rastinja.
Nedugo potom i ptice su počele da se naseljavaju. Jeloustoun je propevao zbog njihovih cvrkuta, a stigli su i dabrovi koji obožavaju da jedu drveće. A dabar je poput vuka inžinjer ekosistema - njihove brane su napravile staništa za vidre, patke, ribe, vodozemce.
Vukovi su nastavili svoju prirodnu misiju - ubijali su kojote, a broj miševa i zečeva se povećao. A to je automatski značilo da će biti i više jastrebova, lisica, lasica, jazavaca. Gavrani i orlovi su se hranili ostacima vučje "klope". Baš kao i medvedi čiji je broj takođe porastao jer je bilo više bobica na drveću. Ipak, tek sad POSTAJE ZANIMLJIVO!
Sivi vukovi su promenili ponašanje reka. One su manje krivudale, imale su manje meandara i bilo je manje erozije zemljišta jer se vegetacija stabilizovala. Kanali su se suzili, nastalo je više jezera. Sve to je pogodovalo svetu divljih životinja i biljaka. Reke su bile stabilnije u svom koritu. Reke su se promenile kao odgovor na poruku koju su im poslali vukovi...
Zato, kada sledećeg puta zgazite puža i kažete da je to samo mali golać, pomislite koja je njegov uloga. U prirodi svi smo povezani...
Vukova je bilo malo, ali su uradili mnogo. Baš kao i Japanac Naoto Macamura, savremeni Noje, koji je ostao sam u radioaktivnoj Fukušimi. Okružen leševima, u ime života, on je spasio brojne životinje koje su bile osuđene na smrt (neverovatnu priču o Naotu možete pročitati na OVOM linku).
Pročitajte i: