Pucanj koji se čuo širom sveta!

Vidovdan – Sudbonosni datum srpske nacije

Svaki narod ima jedan dan u istoriji koji smatra važnijim od svih ostalih. Za Srbe, najvažniji datum u njihovoj istoriji je 15. (28.) juni, poznat kao Vidovdan. Toga dana, 1389. godine, pre šest stotina godina, sukobile su se srpska i turska vojska na Kosovu polju. I srpski vladar knez Lazar i turski sultan Murat su poginuli u boju. Iako, prema istrijskim dokumentima, ni Srbi ni Turci nisu dobili bitku, Srbija je bila toliko iscrpljena i oslabljena da nije mogla više da se odupire Turcima i naslednici kneza Lazara su priznali tursku vlast, posle čega je otpočelo petvekovno ropstvo Srba pod Turcima. Dugo i mučeničko ropstvo je izmenilo tok srpske istorije i zaustavilo kulturni napredak Srba.

Analiza istorije pokazuje da je 28. jun kroz vekove bio važan ali i koban datum za Srbe. Hronologijom događaja vidi se da ovaj mit nije bez osnova. Na ovaj datum zbili su se veliki događaji, važni kako za Srbiju, tako i za ceo svet, događaji koji su menjali istoriju naroda i zemalja. Pored Kosovskoj boja 1389. godine tu su: tajna konvencija Srbije i Austrougarske (1881.), naravno Sarajevski atentat (1914.), zatim Versajski mirovni ugovor (1919.), Vidovdanski ustav (1921.), rezolucija informbiroa (1948.), Milošević na Gazimestanu (1989.), potom Srbi u Hrvatskoj (1990.), Sabor opozicije (1992.), izručenje Miloševića Hagu (2001.) i kao poslednji u nizu, dobijanje datuma za pregovora sa EU (2013.).

Sarajevski atentat

Bio je to topao junski dan, leta 1914. godine. Svi u Sarajevu su očekivali posetu prestolonaslednika Austrougarske, koja je još ranije najavljena. Bilo je u planu da nadvojvoda bude na čelu vojnih manevara austrougarske vojske koji su se odvijali u okolini grada. Namerno je izabran datum, 28. jun, zbog njegove istorjiske važnosti za Srbe - narod koji je već neko vreme trn u oku austrougarske monarhije, i njene ekspanzionističke politike na Balkanu.

Još od Berlinskog kongresa 1878. godine, na kojem je i mlada kneževina Srbija dobila svoju nezavisnost, kada je Austrougarska monarhija dobila mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu, koja je formalno bila pod turskom vlašću, počeo je da se rađa animozitet između srpskog stanovništva u Bosni i nove austrougarske vlasti. Međutim, vlast u Srbiji je tada počela svoje vezivanje za Austrougarsku politku. No, tome je došao kraj 1903. godine, padom dinastije Obrenović i dolaskom Petra I Karađorđevića na presto Srbije.

Dolaskom Karađorđevića ojačala je proruska struju na srpskom dvoru, a Austrougaska je ponovo imala neprijatelja na svojim granicama. Posle mnogo godina političkih i ekonomskih tenzije između dve zemlje, Srbija je počela sve brže da se razvija, brže nego pod “patronatom” Austrougarske. A jačanjem Srbije jačao je i panslavizam u Austrougraskoj. Zato je kao veliki udarac srpskim planovima, po isteku mandata od 30 godina, Austrougarska 1908. godine anektirala Bosnu i Hercegovinu. To je izazvalo burne rekacije, pogotovo u Srbiji. Cela situacija je umalo tada dovela do rata. Od tog trenutka, u Bosni ali i u Srbiji, počinju da niču nacionalno-revolucionarne organizacije, otvorene svim sredstvima borbe, pogotovo atentatima. Jedna od tih je i Mlada Bosna, koja je radila zahvaljujući podršci dveju organizacija iz Srbije, prvo Narodne odbrane, a potom, od 1911. godine organizacije Ujedinjenje ili smrt, poznatije kao Crna ruka.

Kao što je i očekivano, srpsko stanovništvo Sarajeva je pojavljivanje Ferdinanda na čelu vojske doživljavalo kao provokativno. I dok su jedni praznično čekali dolazak prestolonaslednika, grupa studenata imala je drugačije planove. Članovi organizacije Mlada Bosna, podelili su pištolje i bombe među ljude koji će da izvrše atentat. Među njima su bili: Muhamed Mehmedbašić, Vaso Čubrilović, Nedeljko Čabrinović, Cvetko Popović, Danilo Ilić, Trifko Grabež i Gavrilo Princip.

Sam atentat nije u početku bio usmeren na prestolonaslednika, već na guvernera Bosne i Hercegovine, Oskara Poćoreka. Štaviše, krajnji cilj atentata nije bio da se izazove rat, jer nijedan od atentatora nije bio dovoljno politički obrazovan da bi mogao tako nešto da osmisli. Uz to, svi učesnici u atentatu su bili studenti ili maloletna lica. Planovi za njegovo ubistvo počeli su da se kuju tek pošto je tajnim kanalima član Crne ruke i pripadnik srpske obaveštajne službe Dragutinom Dimitrijevićem (Apis), saznao da austrougarski prestolonaslednik dolazi u Sarajevo da nadgleda vojne manevre.

O aktivnostima na granici i prebacivanju trojice mladića sa oružjem u Bosnu, bio je obavešten srpski predsednik vlade, Nikola Pašić, koji je potom srpskom ambasadoru u Monarhiji naredio da vesti prenese državnom vrhu. Štaviše, navodi o mogućem atentatu su dolazili i od strane službi iz Monarhije, ali nadvojvoda ih je sve ignorisao.

U samom atentatu učestvovalo je sedam pomenutih pripadnika Mlade Bosne, koji su bili raspoređeni po maršruti, od polja gde su se održavali manevri do Gradske većnice. Nedeljko Čabrinović je bacio bombu na povorku, ali je prestolonaslednik odgurnuo bombu sa krova i ona je pala na sledeći automobil u koloni. S obzirom da je pokušaj atentata osujećen, nadvojvoda je odlučio da nastavi sa planiranim posetama po gradu, upkos upozorenju savetnika.

Posle posete vojnoj bolnici, vozač automobila, ne poznavajući ulice Sarajeva, izgubio se. Gavrilo Princip, kao i ostali članovi grupe, inicijalno su napustili svoja mesta pošto su čuli eklsploziju bombe. Neobičnim spletom slučajnosti, nadvojvodin automobil je u prošao pored Gavrila Principa, koji je iskoristio priliku i potegao pištolj. Prvi hitac je ranio nadvojvodu u vrat, a drugi, namenjen guverneru Bosne Poćoreku, ranio je Sofiju u predeo abdomena. Oboje su podlegli ranama na putu ka rezidenciji guvernera. Princip je, kao i Čabrinović, pokušao da počini samoubistvo, kapsulom cijanida, no i u njegovom slučaju je otrov zatajio. Pokušaj da sebi ispali hitac u glavu preduhitrili su pripadnici policije.

Gavrilo Princip i ostali atentatori, kao i brojne osobe koje je Austrougarska policija identifikovala kao saradnike, bili su uhapšeni. Suđeno im je u Sarajevskom procesu od 12. do 23. oktobra 1914. godine. Presude su donesene 28. oktobra. Petorici zaverenika izrečena je smrtna kazna (Iliću, Čubriloviću, Keroviću, Jovanoviću i Miloviću), dok su Princip i Čabrinović, s obzirom na to da su po Austrougarskom zakonu bili maloletni, dobili maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora.

Austrougarska monarhija je odmah po dospeću vesti o atentatu optužila Srbiju i njenu vladu za organizovanje prevrata van svoje teritorije iako, nijedan od uhapšenih Mladobosanaca, koji su u istražnom postupki podvrgnuti najtežim oblicima mučenja, nije priznao svoju vezu s bilo kojom organizacijom iz Srbije, ili sa bilo kojim njenim državljaninom, odnosno nije dokazana umešanost Srbije u atentat. Potom je Austrougarska sprovela samo formalnu istragu. Vest o ubistvu je bila kao poručena za Monarhiju koja je samo tražila povod da zarati sa Srbijom, ubeđena da će je pokoriti i uništiti jednim udarcem. Namere Austrougarske najbolje se vide u Ultimatumu upućenom Srbiji.

Optužba na račun Srpske vlade je bila apsurdna s obzirom da je u vreme atentata Srbija bila slaba posle Balkanskih ratova i sasvnim nespremna za rat, ni protiv Austrougarske, a kamoli i protiv njene prirodne saveznice, Nemačke. Pored toga, u Srbiji je trajala predizborna kampanja, tako da su sve radnje Pašićeve vlade bile usmerene na to kako da pridobije što više birača a ne na to kako da sigurno izazove rat.

Mlada Bosna bila je poluilegalna organizacija, za čije su postojanje su znale austrougarske vlasti posle ranijih neuspelih atentata njenih pripadnika. Većina njenih članova imala je policijske dosijee i budno su se pratile njihove aktivnosti. Da stvari budu "čudnije", na nekoliko dana pred sam atentat, za koji su policijski organi imali informacija da će se desiti, samo je njih nekolicina pritvorena iz bezbednosnih razloga. Potencijalni atentatori su ostavljeni na slobodi.

RAT

Rat počinje objavom rata Austrougarske Srbiji 28. jula 1914. godine, pošto Kraljevina Srbija nije dala “zadovoljavajući” odgovor na Ultimatum, koji je Monarhija uputila Srbiji zbog atentata na austrougarskog nadvojvodu i prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.

Nakon atentata, odnosi među moćnim evropskim državama, koje su bile grupisane u dva odbrambena saveza, neočekivano brzo se kvare a dugočekivani sukob, koji je trebao da reši teritorijalne aspiracije između novih međunarodnih igrača i starih kolonijalnih monarhija, mogao je da počne. Objava rata Austrougarske Srbiji aktivirala je niz savezništava koja su pokrenula lančanu reakciju objava rata. Do kraja avgusta 1914. veći deo Evrope se našao u ratu.

Sa jedne strane, našla se Antanta, koju su na početku činile Ujedinjeno Kraljevstvo, Rusija i Francuska i njihove pridružene teritorije i protektorati. Na drugoj strani, našle su se Centralne sile, koje su pre početka rata činile Nemačka, Austrougarska i Italija, koja 1915. godine menja stranu. Srbija se od početka borila na strani sila Antante.

Rat je vođen na nekoliko ratišta koja su podelila Europu. Zapadni front se odlikovao sistemom rovova i utvrđenja koje je odvajala ničija zemlja. Ova utvrđenja su se prostirala dužinom većom od 600 km. Zapadni front prostirao se od Antverpena na severu i neutralne Švajcarske na jugu. Na Istočnom frontu, koji se vodio na dužini od 1600 km, velika prostranstva istočnoevropskih nizija i ograničena železnička mreža, nisu omogućile da se ovde razvije stanje kao na Zapadnom frontu, iako su sukobi bili podjednako žestoki. Pored toga, žestoki sukobi su vođeni na Balkanskom, Bliskoistočnom i Italijanskom frontu. Uz to, neprijateljstva su se odvijala na moru, i po prvi put, u vazduhu.

Rat je okončan 1918. godine potpisivanjem niza mirovnih ugovora između učesnica, kojim su zvanično završena neprijateljstva. Među njima je svakako najvažniji Versajski mirovni ugovor 1919. godine, kojim je okončan rat. U Velikom ratu je ubijeno više od 15 miliona ljudi a 20 miliona je ranjeno. Države na čijim se teritorijama vodio rat, pretrpele su velika razaranja.

O samom početku rata, poslednjih par godina, sve je više nastojanja među pojedinim evropskim istoričarima da prebace krivicu za izbijanje rata na Srbiju i Rusiju, dok se sama kompleksnost tadašnjih međunarodnih odnosa, blokovska podela među državama i ekspanzionistička politika tadašnje Nemačke ignorišu ili stavljaju po strani. Kako se ovaj važan datum za Srbiju i svet približavao, napadi su postali učestaliji. Sasvim je sigurno da će i od ovog 28. juna 2014. godine početi jedan novi rat, u kojem ćemo se boriti za opstanak srpskog identiteta i istorije, što će najviše zavisiti od našeg znanja i snage da zaustavimo stalne pokušaje revizije.