POČUČA PRVI PUT O SVEMU ŠTO MU SE DOGAĐALO U NOVORUSIJI: Ne odustajem dok istina ne izađe na videlo
Radomir Počuča, bivši novinar TV Pinka i nekadašnji portparol PTJ, koji se trenutno nalazi u Rusiji u ekskluzivnom intervjuu za Srbiju Danas otvoreno govori o tome da li je bio organizator srpskih dobrovoljaca u Novorusiji.
- Naravno da nisam organizator. Meni je trebalo otprilike negde oko tri meseca da nađem konekciju kako bih ja došao u Novorusiju. Naravno bila su mi potrebna i sredstva, jer u aprilu sam u Srbiji ostao bez posla. Međutim, znajući da sam došao u Novorusiju mnogi su mi se obraćali sa molbom da im pomognem da dođu. Tada sam im objašnjavao na koji sam način ja došao, i na koji način oni mogu da dođu. Bili smo na usluzi, svim, ljudima koji su želeli da dođu da se bore na strani Novorusije, ali nismo organizovali njihov dolazak.
Planiram da se vratim u Srbiju!
Na pitanje kakav je sada njegov status u Moskvi i da li je dobio rusko državljanstvo Radomir Počuča kaže.
"Uz pomoć prijatelja predao sam ovde papire da mi se omogući dozvola boravka dok ne budem mogao da se vratim, jer mi nije cilj da ostanem ovde u Rusiji, da stvaram neki novi život, niti da vodim računa o sopstvenom džepu, nego da se vratim u Srbiju da se borim za svoj narod, kao što sam se borio i ovde, na kraju krajeva."
Za mene i mog saputnika su kupljene karte u Moskvi, čekale su nas na terminalu. Ne bih da odajem imena, ako me razumeš, jer po janičarskom zakonu bi ti ljudi bili sankcionisani.
Kad smo formirali “Srpski husarski puk“, jedan od zadataka Gorana Gerovca bio je da pomogne onima koji hoće da dođu. Nije ih ni on organizovao, agitovao, niti obećavao bilo kakve kule i gradove, čak po meni je uradio jako malo, s obzirom na to koliko se ljudi javljalo. No, to ću već sa njim da raspravim, jer ga već mesecima čekam da se pojavi i da mi objasni neke stvari koje po meni nemaju nekog logičkog osnova. Međutim, on je sve vreme na Kavkazu.
Čekam ga da mi objasni zbog čega je ušao u vrebalnu raspravu sa Dejanom Berićem koja je rezultovala našom golgotom, mojom i Vladovom. Smatram da su i on i Berić krivi za ono što se dogodilo. Bez obzira što sam ja molio Gerovca da prestane da se svađa kao histerična žena preko Fejsbuka, on nije prestao. Sebi je dozvolio da se naziva bitnim načelnikom “Husarskog puka“, veze s mozgom nema. Iako, “Srpskom husarskom puku“ nije bio potreban nikakav “načelnik“, on je sam sebi dao tu titulu, i sebi je "dizao cenu", šepurio se izmišljenom pozicijom. To bi bilo isto kao kad bih ja sebe nazivao generalom, feldmarašalom, vrhovnim komandantom.
Ja sam njemu dao reč da ga neću izneveriti. On je takođe, dao meni, no on je mene očigledno izneverio, a zbog toga će odgovarati. Za mene je ultimativni prestup izdaja, i zbog moje date reči njemu da ga neću izdati i izneveriti, i Vlado i ja smo mogli da ostavimo glave dole u Donbasu.
Uzeli su mi sliku mog deteta
Na pitanje šta mu je najteže palo kada ga je zarobio Dejan Berić, Počuča kaže da je to što su mu uzeli sliku deteta.
"Uzeli sliku mog deteta, i to mi je bilo najgroznije što su uradili. Šta će im to? Brojanicu sa ruke, ikonice, donji veš, moje lične, meni vredne stvari. Njegovi "vojnici" su kao u prodavnici uzimali šta se kome sviđa. A, pričaju da sam ja pljačkao. Koga? Od koga sam ja to uzeo novac? A oni su uzeli bukvalno sve. U Rusiju sam se vratio samo sa pasošom i odećom u kojoj sam mesec dana bio tamo."
Berić je prekršio zakon. Jedna stvar je biti u ratu, jedna stvar je braniti interese neke države, nekog naroda, a druga stvar je kidnapovati nekog. To je kriminal. To nije deo posla Kontraobaveštajne službe, kao što je on to predstavljao, jer on do sada nije izneo nijedan dokaz, niti jedan dokument, niti jedan papir na osnovu kog smo mi, kako on tvrdi, bili “uhapšeni“. Mi smo bili kidnapovani, i on će kad tad odgovarati za to.
Nisu pretnje, nego obećanje. Zakon je zakon, i pravda je pravda. Kidnapovanje i otmica su krivična dela, a kršenje date reči i izdaja su po pravdi i moralnom osnovu najteži prestup. Za to će Goran Gerovac meni odgovarati.
Ni ja, ni Srbi koji su dolazili u Novorusiju nismo bili plaćenici, niti nam je obećavan novac da bi došli. Nismo bili najamnici, nego dobrovoljci kao što su Rusi bili dobrovoljci u Srbiji. Naravno imali smo mogućnost da primamo platu kao vojnici Novorusije, odnosno Donjecke narodne republike ili Luganske narodne republike, u zavisnosti ko je gde bio stacioniran.
Jesam zaradio nekih 4.000 grivni (159 evra), ali nikada to nisam otišao da uzmem, pošto sam imao sve ono što nam je sve bilo potrebno – hranu, cigarete, oružje, transport...Šta mi treba više od toga? Tamo nisam otišao da zarađujem, iako bi taj dinar dobrodošao mojoj porodici koja je ostala dole u Srbiji.
Čak sam i došao u paradoksalnu situaciju da me optužuje Berić da sam zajedno sa Gerovcem uzeo nekih 375 hiljada evra. Videla si u kakvim uslovima živimo, gde živimo i kako se snalazimo. Da nam nije pomoći naših braća Rusa, pitanje je kako bismo i opstali jer je Rusija specifična zemlja, gde ne možeš da radiš ako nemaš papire, a ja ne želim da budem kriminalac. Naravno, čas tvrde jedno, čas tvrde drugo, barem taj Dejan Berić, da smo ukrali pare srpskim dobrovoljcima, da smo uzeli 375 hiljada evra od nekih ljudi. Ej, 375 hiljada?!?! Kojih ljudi? Kada?! U drugom kontekstu, priča kako se mi ovde grebemo, tražimo novac od Rusa da nam pomognu.
Pričam ljudima da me izbegavaju
Radomir Počuča rekao je za naš portal da u Novorusiji još uvek ima srpskih odbrovoljaca ali da izbegava kontakt sa njima.
“Nisam sa njima u kontaktu jer ne želim da im komplikujem život. Mnogi ljudi koji su došli posle toga kod nas i pomažemo svima kojima možemo ovde u štabu gde sam neka vrsta delegata za srpska pitanja. Pomažemo ljudima koji hoće da odu odande i koji hoće da dođu u Novorusiju.
Mada, pričam ljudima da mene izbegavaju u tom kontekstu što će imati problem sa Berićem, jer svi koji dođu tamo preko mene i Vlade, obeleženi su. Mnogo Srba je otišlo u ruske jedinice, inkognito, da se tamo bore za onaj jadni narod. Kod nas su bili ljudi po par meseci, ljudi koji su došli iz Novorusije, dok se ne steknu uslovi ili pronađu finansije za bezbedan povratak u Srbiju. Ili Evropu, Južnu Ameriku, pa i SAD“.
Njih dvojica su opljačkali nas do gole kože bez ikakvih osnova i bilo kakvih argumenata, tvrdeći da smo mi pljačkali. Čak Vujić tvrdi da je onaj moj planšet, tablet ajped koji sam tamo imao, kupljen u Moskvi i da je za to dao pare jedan sveštenik, mitropolit. Ne. Taj ajped je kupljen na proleće prošle godine od firme gde sam radio reklame za poljoprivredne proizvode. Oni su mi na osnovu kompenzacije za šta sam radio tamo kupili taj mini ajped. Firma se zove Medija Kom, i to se može proveriti. Tako da sa te strane imam argumente, kao što sam imao i dok sam bio u Novorusiji.
Poslužili su se lažima, poslužili su se poluistinama i činjenica je da smo Vlado i ja bili izolovani mesec dana u onom podrumu odakle nismo mogli da se branimo, a oni su uz pomoć laži pokušali da diskredituju “Srpski husarski puk“ i mene lično. Što je malo čudno što se tiče njihovog postupanja, bilo je naređenje da mene ne smeju da pipnu.
To biste njih trebali da pitate. Predpostavljam da je to zbog toga što bi masnice na mom licu bila smrtna presuda za njih u odnosu na prijatelje moje, koji znaju ko sam i šta sam i koji su bili uz mene u najtežim vremenima.
Da li su oni radili po nalogu službi bezbednosti ili su radili po nalogu sopstvenog ega, misleći da će sebi dići cenu, time što će mene možda diskreditovati na osnovu mog statusa kao javne ličnosti, u to ne ulazim.
On je tvrdio da smo Vlada i ja poslati tamo da ubijemo njega i Vujića. Mislim, alo... Kakav su oni faktor da bi ja rizikovao svoj život eliminišući njih. Optuživali su nas da radimo za službe bezbednosti, a pitanje je da li bi neko ko radi za te službe prošao ono što smo prošli Vlada i ja, i živeo na ovaj način i ovako.
Naravno, da mi nisu padali na pamet u tom kontekstu da treba da ih skratim za glavu, ali pokušali su da pljunu na moj obraz, a ja niti praštam niti zaboravljam, i drago mi je što i Rusi imaju takav princip. Ovo što su uradili je kriminal. Kad tad će odgovarati i pred Bogom i pred zakonom. Neko će to nazvadi osvetom, a neko zadovoljenjem pravde, ali ja ne odustajem dok istina ne bude izašla na videlo. Oni su mi se zamerili na pravdi Boga, a ja i sad tražim dokaze na pravdi Boga.
Ceo svoj život se borim. Naravno, neminovne su i pobede i porazi. Ja ovo ne smatram porazom, ja ovo smatram još jednim iskustvom.
Dva puta sam verovao na reč. Dva puta su me nasankali i ja se više nikom ne dam živ u ruke. Prvi put posle hapšenja još u Beogradu kada su me nakon moje izjave sproveli do Palate pravde, a onda u CZ, bez obzira što sam pitao da li mi treba advokat i strpali odmah u zatvor. Sad ovaj put, u Donbasu, misleći da možemo da se dogovorimo natenane kao ljudi, upali su nam na gajbu đonom, pucajući nam iznad glava. Iživljavali su se, opljačkali su sve koji su se tamo zatekli.
Nemamo šta da krijemo. Ko hoće da me nađe, može da nam dođe sutra. Daću adresu svima, broj telefona svima koji žele da se čuju, čak i službama bezbednosti, ovde ipak mogu da mi dođu samo kao gosti. Ja sam bukvalno otvoren za priču sa svima. Ne plašim se smrti, ne volim nepravdu, apsolutno sam slobodan čovek.
Aleksandar Nevski je izgovorio davno čuvenu rečenicu: "Idite na sve strane sveta i recite da je Rusija živa, ko nam dođe kao gost i primićemo ga kao dragog gosta. No, ko nam dođe s mačem - od mača će i poginuti."