Rat u Ukrajini i zašto je opasno zauzimati strane u građanskom sukobu
Kao i mnogo puta ranije, tokom sukoba u Jugoslaviji, Libiji i Siriji, mešanje stranih sila u unutrašnja pitanja suverenih država, koje su prolazile kroz težak period građanskih ratova, proizvelo je više štete nego pomoći. Danas, građanski rat u Ukrajini samo je još jedan primer pogubnosti ovakve politike. Za kratko vreme, ovaj sukob našao se na dnevnom redu moćnih država čiji se interesi i te kako "lome" preko leđa ove napaćene zemlje.
Primera je zaista mnogo. Počnimo od najnovijeg: tragične sudbine putničkog aviona MH17 melizijske aviokompanije.
Neimenovani američki obaveštajci navode svoje uverenje da su proruske snage "verovatno srušile MH17 greškom". Potom funkcioner, koji je želeo da ostane anoniman, smatra kako je to "najuverljivije objašnjenje", dodajući kako su proruske snage očgledno pomislile da gađaju vojni avion.
Međutim, ima li potvrde da se dogodilo upravo to? Za sada nema, a imajući u vidu da je prošlo već više od pet dana od tragedije, očito je neće ni biti. Koji su argumenti da je avion srušen greškom? Američke obaveštajne službe koriste poruke na društvenim mrežama kao argument na kojem temelje svoj zaključak. Drugim rečima, američki obaveštajci priznaju kako ne znaju više od običnih čitatelja aktuelnih vesti. Donošenje zaključaka na temelju Tviter poruka i neproverenih video snimaka ne samo da je neuverljivo već i potencijalno jako opasno.
Kad smo kod američkih obaveštajnih službi, naš portal je imao ekskluzivnu vest da je jedan od članova tih službi preneo čuvenom i višestruko nagrađivanom novinaru Asošijeted Presa da američke službu poseduju satelitske snimke koji pokazuju da su ukrajinske snage te koje su oborile let MH17. Međutim, kako to nije popularan narativ koji optužuje proruske snage, takve vesti su često ismejane i odbacivane ali imajući u vidu “socijalni kapital” izveštača, ovu vesti bi trebalo shvatiti krajnje ozbiljno.
Obaranje aviona svakako je bila greška, ko god da ju je napravio. Greškom su i Amerikanci srušili iranski putnički avion 1988. godine a ukrajinci ruski putnički avion 2001. godine. Ako se pokaže da je i ovo bilo greška, pritisak na Rusiju će se i dalje nastaviti, ali ono čemu svedočimo danima nakon tragedije MH17 nije bilo nikakva spekulacija o mogućoj grešci, već "histerična kampanja" u kojoj se Rusija proziva za "pretnju zapadnom svetu". Zbog čega? Zbog navodnog pomaganja pobune na istoku Ukrajine?
Ako je Ukrajina suverena država, jasnog teritorijalnog integriteta, i članica Ujedinjenih nacija zar nije Sirija takođe? Ukrajina je izgubila Krim, a u Siriji je znatan deo istoka zemlje sada pod kontrolom "kalifata"! Rusija podržava pobunjenike? A ko podržava i naoružava pobunjenike u Siriji? Zar je tako teško uvideti da imamo dve vrlo slične situacije? Zar onda ne bi bilo pravedno da pozovemo obe sile da prestanu s podsticanjem destabilizacije u spomenutim državama?
"Navijači" Zapada toliko su se izgubili u svojoj moralnoj vertikali da ne mogu ni zamisliti da preko njihovih usana pređe nekakva konkretna osuda američkih poteza od Sirije, Libije, Iraka, Afganistana, Pakistana do Jemena. U isto vreme, bez problema mogu Rusiju da nazivaju najvećom pretnjom na svetu.
Možda je to zato što se pojedine zemlje identifikuju kao deo "Zapadnog sveta"? "Mi smo EU, mi smo NATO, sada se moramo i ponašati tako". Valjda tom logikom treba biti "veći Papa od Pape"! Biti na prvoj liniji odbrane i odmah krenuti sa žestokom retorikom. Da kada "zapadniji Zapad" kaže da je Rusija srušila putnički avion, svi glasno objave da je "zli Putin pobio nevinu decu". Izostanak takve reakcije je "stajanje na stranu zlih Rusa".
Politika je postala toliko plitka dihotomija u kojoj se sve posmatra kroz perspektivu akcije i reakcije. Ne samo u ovim velikim geopolitičkim konfliktima, već u svim drugim aspektima. Ako ste protiv crkve ili ako ste za prava homoseksualne manjine, onda ste sigurno za neoliberale i obrnuto. Ako kritikujete agresivne poteze američke Vlade, onda ste "anti-Amerikanac". Ako kritikujete izraelsku agresiju na Gazu, onda ste anti-semita. Ako kritikujete agresiju na Siriju onda ste anti-sunit i pro-šiit. Ako tvrdite da je snažnija Rusija dobra stvar u kontekstu globalne ravnoteže, onda mrzite Zapad. Sve se svodi isključivo na lažnu dihotomiju, a njoj podilaze gotovo svi.
Fanatično ponašanje, bilo koje strane, je opasna pojava. To je samo još jedna suluda dihotomija koju valja u potpunosti odbaciti jer ne samo da je nelogična, već ima i jednu puno zlokobniju komponentu regionalnih političkih tenzija. Normalni ljudi ne žele niti pobedu Amerike niti pobedu Rusije već žele mir, stabilnost, svet bez sukoba i poštovanje međunarodnih pravila.
Pobune, pa i one protiv tzv. "suverenih" država nisu nešto što možemo uvek odbaciti kao negativno. Pobuna je pravo naroda, ali podsticanje pobune je intervencionizam. Nažalost, često se dešava da ova dva elementa postanu isprepletena, drugim rečima, velike sile jednostavno se ne mogu suzdržati od učestvovanja na ovaj ili onaj način. Setimo se samo Sirije u proleće 2011. godine i pobunom koja je mogla da rezultira sirijskom revolucijom, da se nije upleo spoljni faktor.
Međutim, šta tvrde oni koji brane američko uplitanje? Da je revolucionarima bila potrebna pomoći? Kao prvo, SAD se nikada ne upliću u sukob iz humanitarnih, već isključivo iz geopolitičkih razloga, tj. vlastitih strateških interesa. Ali uplitanje u unutrašnja politička pitanja, jednostavno nikada nije pametno. I novija i starija istorija nas uči da su rezultati uvek katastrofalni.
A Ukrajina? Da li je narod imao pravu na pobunu protiv Janukoviča? Verovatno, ali ovde su (za razliku od Sirije) strani interesi bili aktivni već od prvih dana. Majdan je bio pozornica za političku opoziciju od prvog dana. Zapadne sile imale su svoje kandidate. Prema dokumentima Vikiliksa, SAD su Porošenka smatrali "američkim čovekom" i na kraju, njihov čovek danas i vlada. Nemačka je pak samo htela da proširi svoj uticaj. Berlin je računao da će Kličko postati lider i predsednik.
Nakon ove pobune u Kijevu, i državnog udara, izbija pobuna na proruskom istoku koji sada ne želi da bude pod Kijevom. U međuvremenu, Rusija u par poteza preuzima Krim i tamošnje stanovništvo se izjašnjava da većinski to želi. Apsurdne su izjave da su stanovnici Krima glasali na referendumu za Rusiju jer im se "pretilo". Sva današnja i ranija istraživanja potvrđuju da su žitelji Krima hteli da se odvoje od Ukrajine i uđu u sastav Ruske Federacije. Tvrditi da je narod Krima "prisiljen" ući u Rusiju je jednostavno laž, koliko god se to mnogima ne sviđalo.
Problem Donbasa je nešto sasvim drugo. Stanovnici tog prostora najverovatnije ne bi glasali za ulazak u Rusku Federaciju. Birali bi široku autonomiju i nezavisnost, što su i učinili na referendumu koji Rusija nije priznala.
Realno gledajući, da se Rusija jasnije ogradila od napetosti u Donbasu, možda do rata ne bi ni došlo. Isto vredi i za Siriju, da su SAD odmah poručile kako nema šanse da će se ikada vojno uključiti na strani pobunjenika, rat bi možda već odavno bio završen.
Ove dve tragične priče jako su slične. Zbog ovakve američke politike, pobuna u Siriji je evoluirala do toga da zemljom haraju najveći ekstremisti i teroristi. Isto se, vrlo lako, može desiti i Donbasu.
Ono što je posebno opasno u celoj ovoj priči, jesu mediji koji često ostavljaju utisak kao da su na ideološkoj liniji sa glavnim silama koje su “investirane” u ovim konfliktima. Oni koji pozivaju "Putinov napad na Kijev" kao i oni koji tvrde kako je "Rusija opasnost po svet" stvaraju ekstremizam koji se, zahvaljujući njihovom uticaju, brzo širi masama što nas vrlo brzo može dovesti u jednu predratnu histeriju, a takve su uvek izražene u trenucima velike ekonomske nestabilnosti kakvu, inače, imamo danas. Oni sa najvećim uticajem, morali bi pre da rade na smirivanju tenzija, a ne širenju panike i raspirivanjem mržnje. To nažalost nije slučaj u proteklih nekoliko dana.
Što se tiče krize u Ukrajini, nekakvo rešenje trenutno nije na vidiku, a kako vreme prolazi biće sve teže do njega doći. Sada svedočimo tragediji koja je svakog dana sve veća, a rušenje malezijskog aviona MH17 samo je jedan deo te tragedije, kao i masakr u Odesi i ostali primeri.
Ko je "prvi počeo", čije je Ukrajina "dvorište", sve su to fraze koje sada malo znače. Međutim, u igri velikih sila i njihovog interesa najpametnije je biti neutralan.