SAMO ZA ONE SA JAKIM ŽELUCEM: Priča čoveka koji izvršava smrtne kazne (VIDEO)
Džeri Givens je od 1982. do 1999. izvršavao smrtne kazne u Virdžiniji, SAD. Danas ipak smatra da bi smrtnu kaznu trebalo ukinuti ili barem obavezati predsedavajućeg porote da pritisne to smrtonosno dugme.
"To bi ih sigurno nateralo da dva puta razmisle pre nego što donesu odluku", kaže on.
Električna stolica!
Givens je osuđenicima brijao glavu i na nju stavljao vlažan sunđer. Nameštao im je kapu sa elektrodama, a drugu elektrodu im je pričvršćivao za noge, iznad članaka. Nakon toga je pritiskao dugme.
Kada udar struje prožima telo, krv počinje da ključa. Na koži izbijaju plikovi, oseća se smrad izgorelog mesa, pucaju krvni sudovi, često iz nosa i usta curi okrvavljena sluz.
Smrtonosna injekcija!
Kada je električna stolica izašla iz mode, Givens je postavljao smrtonosnu injekciju pored osuđenika koji je ležao, tražio vene u koje će otrov biti ubrizgan i ponovo pritiskao dugme. Tada bi otrov preko tri cevi bio ubrizgan u telo osuđenika, koji bi umirao, ponekad posle mnogo minuta.
U kojim zemljama postoji smrtna kazna?
Smrtna kazna postoji u 58 zemalja širom sveta, među kojima su i Kina, Iran, Irak, Saudijska Arabija, Vijetnam i Somalija. U Americi se primenjuje u 31 saveznoj državi. Prema podacima američkog Centra za informacije o smrtnoj kazni, od 1976. zakonski je pogubljeno 1418. osoba. Trenutno u zatvorima širom SAD smrtnu kaznu čeka 3.002 kandidata, od kojih osam u Virdžiniji.
Od 1982. u SAD se uglavnom primenjuju otrovne injekcije. U Givensovo vreme je smrtonosni koktel koštao najviše osam dolara. Međutim, sve je teže doći do njega: Evropska unija je 2011. zabranila njihov izvoz, a i gotovo sve kompanije u SAD obustavile su njihovu proizvodnju. Sada se otrovne mešavine spravljaju u laboratorijama koje izbegavaju javnost.
Od tada se sve češće događaju greške. Dešavalo se da se osuđenici guše više od pola sata. Bilo je slučajeva da mučenje počne i pre toga, na primer, kada nisu mogli da nađu venu narkomana, pa je otrov oticao u meso i mišiće.
Nikome nije mogao da kaže kojim se poslom bavi!
Dok je još radio, Givens nikome nije pričao čime se bavi. Ni supruzi, ni sinovima, ni prijateljima. Danas ovaj 62-godišnjak sa dozvolom za ubijanje kaže: "Ako ubijete zločinca, u suštini radite isto što je on uradio. Bez obzira da li pucaš nasumice oko sebe, ili pogubiš nekoga, ubijanje je ubijanje."
Još jedan problem su pogrešne presude. "Od 1973. godine, čak 156 osuđenika na smrt proglašeno je nevinim i oslobođeno. Koliko njih je nepravedno pogubljeno pre nego što su postojali DNK-testovi? Neki su do kraja života tvrdili da su nevini."
Kada je završio srednju školu, Givens je radio u fabrici cigareta. Sredinom 70-tih dobio je posao u državnom zatvoru u Ričmondu koji je u međuvremenu zatvoren. Iako je ranije maštao o tome da postane profesionalni fudbaler, jedan doživljaj ga je nagnao da promeni odluku. U pucnjavi je ubijena nedužna 15-godišnja devojčica koja mu se dopadala i tada je rešio da postane policajac. Onaj ko ubija druge ljude takođe može da bude ubijen, zar ne?, mislio je tada.
U Ričmondu je bio zatvorski čuvar i brzo se istakao kao angažovana i pouzdana osoba. Početkom 1980-tih tražili su novog zamenika dželata i njemu je ponuđen posao.
"Zašto baš mene? Izgledam li kao ubica?". Ovo pitanje i danas sebi postavlja.
U avgustu 1982. Givens je prvi put asistirao prilikom pogubljenja. Ubrzo nakon toga glavni dželat je otišao u penziju i Givens je došao na njegovo mesto.
Dvanaestog oktobra 1984. je prvi put izvršio pogubljenje. Čovek koji je osuđen na smrt na električnoj stolici bio je jedan od najstrašnijih masovnih ubica u istoriji Virdžinija. Prvo ubistvo je počinio sa 16 godina, a kasnije je ubio još desetinu ljudi, među kojima i petogodišnje dete i trudnicu.
Virdžinija je zemlja sa najviše pogubljenja!
Sa 108 pogubljenja između 1977. i 2010. Virdžinija je savezna država sa najviše pogubljenja u Americi. U Teksasu, doduše, ima više pogubljenja (464), ali je udeo izvršenja u odnosu na smrtne presude veći u Virdžiniji.
Uoči pogubljenja Givens je prizivao u sećanje sliku ubijene devojčice, ali mu to nije mnogo pomagalo. Osuđenici na smrt, uz koje je tokom poslednje dve nedelje njihovog života bio gotovo 24 sata dnevno, bili su, doduše, proglašeni krivim, "ali u odnosu na mene su bili nevini. Meni ništa nisu uradili. U njima sam samo video ljude", kaže on.
"Dok su sedeli na stolici ili na ležaju na kome će im biti ubrizgana smrtonosna injekcija, u njima sam video dečake kakvi su nekada bili."
Poslednji dan. Nadzor 24 sata dnevno. Zato da se osuđenik na smrt ne bi ubio. Po toj logici je mesto na koži za injekciju dezinfikovano alkoholom. Da osuđenik, koji će nekoliko minuta kasnije biti mrtav, ne bi dobio trovanje krvi.
Posle poslednjeg obroka, dželat se molio sa osuđenikom. "Pre toga sam ih pitao koje su veroispovesti. Neki nisu bili vernici. Onda sam se sam molio. Većina njih je bila zahvalna i molila se sa mnom."
U nekoliko američkih saveznih država su, pored smrtonosne injekcije, uvedeni i drugi načini pogubljenja. Danas osuđenici na smrt sami biraju kako će biti pogubljeni.
- U pet država na raspolaganju je gasna komora (poslednji put je korišćena u Arizoni),
- u tri države vešala (poslednji put 1965. u Kanzasu),
- u dve države streljački vod (2010. u Juti),
- u osam saveznih država električna stolica. U Virdžiniji je prvi put ponovo upotrebljena 2013.
- Glasno sam se obratio Bogu i najzad shvatio da je i njegov sin pogubljen
Strujni udar varira između 2.300 i 3.000 volti. O jačini odlučuje sam dželat.
"Pogledao bih osuđenika. Koliko je težak? Nisam želeo da ga spalim. Mogao sam da pošaljem maksimalno dva udara. Uobičajeno je bilo 45 sekundi, ali sam mogao da smanjim na 35, 30 sekundi. Više nije bilo potrebno", kaže Givens i dodaje da se nikada nije obučavao za dželata i da je sve naučio kroz iskustvo.
Jednom prilikom je primio poziv iz Floride neposredno pošto je pogubio osuđenika. "Imali su teškoće sa pogubljenjem. Otputovao sam tamo avionom da vidim šta se dešava. Tada sam otkrio da su osuđeniku stavili gumeni sunđer na glavu, koji ne provodi struju. Nabavio sam im odgovarajući sunđer i potopio ga 24 sata. To je bilo to."
"Shvatio sam i da je sin Boga pogubljen, a bio je NEVIN!"
Pogledajte kako reaguje čovek na svet posle 44 godina zatvora OVDE!
Godine 1999. njegova poslovna karijera je naglo okončana. Pomogao je prijatelju, dileru droge, u kupovini automobila i osuđen je na zatvorsku kaznu zbog pranja novca i pronevere. U zatvoru, ovoga puta s druge strane zakona, doživeo je nešto što naziva susretom s Bogom:
"Blistavi zraci sunca obasjavali su ćeliju. Glasno sam se obratio Bogu i najzad shvatio da je i njegov sin pogubljen. Osuđen i pogubljen. Bio je nevin. Ako su ljudi mogli da ubiju Božjeg sina, onda mogu da ubiju i nevine ljude."