Saobraćajna "nekultura" u Beogradu
Brza vožnja gradskim ulicama, nepropisno parkiranje i nedostatak parking mesta, niska saobraćajna kultura vozača, ali i pešaka, sve su izraženija pojava i problemi koji negativno utičnu na bezbednost saobraćaja.
Svedoci smo mnogih saobraćajnih nezgoda koje se dešavaju svakog dana, jer je neko pijan seo za volan, iznerviran krenuo na put ili od mobilnog telefona ne može da se skoncentriše na dešavanja oko sebe.
Iako je pojačana kontrola na ulicama, radari su na svakom ćošku, povećane kazne za prekršaje, ovo mnogo ne utiče na nesavesne učesnike u saobraćaju, jer je „saobraćajna nekultura“ na zavidnom nivou kod nas.
Činjenica je da i pored svih pisanih pravila, naši ljudi koriste nepisana! Konkretno, ako hoćeš da se ponašaš po propisu ispadneš budala!
To je izazvalo podelu na snalažljive vozače, tj one koji izbegavaju pravila i one koji ih se pridržavaju i ispadnu glupi.
Nikola: „Ima dosta vozača kojima treba objasniti da nema potrebe da voze 40km/h u levoj traci i time blokiraju saobraćaj. Razumem strah od radara i ograničenja, ali tom brzinom se vozi u desnoj traci. Sa druge strane, nerviraju me vozači besnih kola koji blicanjem zahtevaju od mene da se sklonim iz leve trake, kada vozim 80km/h (a ograničenje je 50), a sve to kada je prazan put. U tim slučajevima se ne sklanjam, jer ne blokiram saobraćaj, dotični ima potpunu slobodu da me bezbedno obiđe, a blica i traži od mene da se sklonim čisto iz hira“.
Obično, posle jedne ovakve situacije dođe do verbalnog duela u saobraćaju. To podrazumeva izbacivanje glave kroz prozor, srednjeg prsta i gomila psovki u etar. Sve to biva praćeno sirenom, bez prestanka, što skreće pažnju drugih učesnika u saobraćaju.
Nekada se dešava da se ovakve situacije završe parkiranjem vozila pored puta, razmenjivanjem pesnica, Ne libe se vozači ni da zapucaju, što se nedavno dogodilo u Bulevaru despota Stefana, ali i da nagovaraju nevoljnika da skoči sa Brankovog mosta, da bi se raščistio prolaz za automobile!
Neki pak tvrde da su pešaci mnogo bezobrazniji u saobraćaju od samih vozača. Pešački prelaze bez obzira na to da li je upaljeno zeleno ili crveno, očekujući da će vozač u svakom slučaju paziti na njih. Kada pešak strada UVEK se vozač okrivljuje za tragediju, bez obzira na to što je pešak pretrčao na crveno sa telefonom u ruci, tamo gde pešački čak i ne postoji.
Problem je dakle, što i jedni i drugi ne poštuju saobraćajna pravila. Volan je poslednjih godina mnogima postao noćna mora, jer je psovke, sirene, pa i pretnje nemoguće izbeći, čak i na kratkim relacijama.
Hajde da pokušamo da se u saobraćaju pridržavamo bar osnovnih pravila, poštujemo jedni druge i na taj način doprinesemo smanjenju nesreća na putevima koje svakoga dana potresaju javnost.
Nisu KAZNE rešenje za problem, nego SPREČAVANJE nastajanja problema!