Kako nove generacije menjaju Bliski istok?
"Oni mrze našu slobodu. Oni žele našu slobodu. Oni ne žele SAD u svojoj zemlji, oni žele da im SAD pomogne u rušenju tiranije." Ova pitanja i odgovori, samo pokazuju da ljudi u suštini ne znaju ili znaju jako malo o arapskom svetu i o tome šta je njihova motivacija, kaže istoričar i bloger Juan Kol.
Napisana kao neka vrsta korektive, brišući klišee o Bliskom istoku, Juan Kol, inače profesor na Mičigenskom univerzitetu, u svojoj novoj knjizi koja nosi isti naslov govori o tome "Kako nove generacije menjaju Bliski istok".
U središtu Kolove knjige nalaze se tri zemlje Libija, Tunis i Egipat kao epicentri "arapskog proleća". On ispituje ne samo zašto su se ljudi u ovim zemljama pobunili protiv diktatorskih režima, već i kako. Kol prati aktivnost pre svega liberalnih, sekularnih i smelih blogera u trci za, tokom i posle revolucije.
U intervjuu za Daily Beast, Kol kaže da ga je najviše iznenadio načina na koji mladi ljudi, demonstranti, razmišljaju. Mlada aktivistkinja iz Tunisa, Amira Jahjau, rekla je Kolu da je na nju najviše uticaja imao esej Etienne la Boétie iz 1548. godine "Govor o dobrovoljnom ropstvu" kao i Slavomir Mrozek "Apsurdna igra Tanga". Njena koleginica blogerka iz Egipta navodila je u svom blogu knjigu Simon de Bovoar o alžirskom borcu za slobodu Đamila Boupaka.
Zatim tu su blogeri koji su postovali video policijske torture, Jasar Abas, zatim Zohar Jahjai koji je pisao blogove o hapšenju i zatvaranju i Asma Mahfuz koji iz godine u godinu pozivao na demonstarcije, sve dok ljudi nisu postali spremni.
Ovi aktivisti najviše su bili zainteresovani za ono što Kol zove "autonomija i dostojanstvo građana da odlučuje o svom telu", koncept koji je u SAD često korišćen u debatama o abortusu. Međutim u ovim (arapskim) zemljama koncept je korišćen u debatama o policijskoj torturi i brutalnosti.
Kolova knjiga definitivno ima akademsku vrednost i u "par zalogaja" umngome pojašnjava arapsko proleće.
Prema njegovi rečima, nije tu ulogu odigrao samo Internet i socijalne mreže kao što su Tviter i Fejsbuk. One su olakšale da se izbaci ono što se dugo taložilo. Nova tehnologija, telefoni sa kamerama korišćeni su da se dokumentuje policijsko mučenje što je bilo glavni pokretač revolucionarnog raspoloženja. Pre toga tortura je bila realna samo u domenu šapata i strašnih glasina, ali sada je snimljena, dokumentovana i distribuirana putem socilajnih mreža, sajtova i blogera.
Kol u knjizi, takođe, pojašnjava i druge faktore koji su doveli do kulminacije nezadovoljstava. Naime, omladina tj. "nove generacije" čine ukupno trećinu arapskog sveta. Oni su daleko pismeniji i urbaniji od starijih generacija, a suočili su se sa ogromnom ekonomskom krizom i visokom stopom nezaposlenosti. "Nove generacije" ne samo da su putem nove tehnologije dobijale informacije iz spoljnog sveta, već su imale dovoljno znanja i sposobnosti da ih analiziraju i šire.
Kol iznosi još jednu manje poznatu činjenicu koja dodatno rasvetljuje arapsko proleće, a to je da su protesti organizovani godinu dana pre izbijanja revolucije. Do sada, mislilo se da arapsko proleće dolazi ni od kuda. Da je spontano započeto samozapaljivanjem Buzizija u Tunisu.
Njihovu moć najbolje ilustruje činjenica da su nakon zbacivanja Muhameda Morsija zabranjeni od aprila 2014. godine.
Ta omladina sebe ne doživljava kao političku partiju već nešto kao Grinpis, objašnjava Kol.
K.B
