SPALILI SU SAMARDŽIJE U KUĆI: "17 godina nakon Oluje na zgarištu sam našla samo MAJČINU CIPELU"
Nada Bodiroga rođena je 1956. u Slavskom Polju, u opštini Vrginmost. Detinjstvo i mladost je provela u Hrvatskoj, a 1993. je krenula u Višu školu u Beogradu. Roditelji su joj ostali u Hrvatskoj, u Slavskom Polju. Rat 90-ih dočekala je u Inđiji, dok je većina porodica rat provela na području SAO Krajine.
NAŠA TUGA JE VELIKA! Setimo se zajedno progona i stradanja srpskog naroda
Na rat nikad nije pomišljala
"Za vreme Jugoslavije nikad nismo ni pomišljali da će se nešto tako desiti... Čak i kad je počeo rat, govorila sam svojim roditeljima da nema šanse nešto da im se desi, jer oni nikog ne diraju. Govorila sam im - niste učestvovali u stvaranju Hrvatske, kao ni u njenom razaranju. Oca su mi nadaleko znali u Hrvatskoj, imao je inače mnogo prijatelja Hrvata, voleo je šalu i bio je mnogo dobar čovek", priča kroz sećanje Nada.
Pad Knina i kolone pune Srba
U Slavskom polju njene roditelje je zatekla Oluja, o čemu ona nije ni sanjala da bi se moglo desiti. Kad je čula da je pao Knin nije mogla da veruje. Kolone su prolazile pored njenog sela.
Imala je saznanje, da su svi oni bili kod svojih kuća, i da su se meštani čudili kuda idu silne kolone. Ljudi su stizali do Inđije, a neki iz Krajine nisu ni znali šta se dešava. Telefonske veze su bile prekinute. Na sve načine Nada je pokušavala da sazna šta se dešava sa njima.
- Kolone su išle ka Kosovu. Ali su polako počeli i da izvlače ljude da idu ka severu. Niko nije bio iz mog sela. Sve do 6. avgusta nisam znala šta se događa, dok me nije zvao telefonom iz Italije izvesni Marko Pajić i rekao – „Tvoji roditelji su živi, nisu ušli u kolonu“.
Ona se šokirala, ali je ipak bila presrećna. Kada ga je pitala kako da skupi u kontakt, rekao joj je kako njegova sestra ide po njegove i da će pokupiti njene roditelje. Rekao joj je da će je zvati sutra, što se nije desilo.
Kolone su stizale i stizale, ali ne i njeni roditelji
Zadnje kolone su krenule iz našeg sela, usmeravane su preko Siska da idu auto-putem. Trebalo je da ih upute za Inđiju. Ispred škole Nada je svakog pitala - gde su Samardžije?! Prišla je autobusu, pitala isto. Onda joj je vozač iz autobusa rekao: "Iz Slavskog polja ima samo ovo dete", pa ga je podigao da ga vidi. Tog trenutka dete (6-7 godina) joj se prigrlilo i vikalo joj: “ Ne daj me teto, ne daj me, imaš li dece, uzmi me sebi!“. Dete je bilo iz porodice Macut, koje joj je reklo: „Mama me je napustila, otac me je izneo na put da me neko pokupi, on je morao da ostane pored mrtve bake.“
Dečakova sudbina
Kad je čula ko je njegova rodbina, ona je išla da pokupi dete i da ga prebaci. Dečak je nakon svega doživeo šok i ostao u bolnici. Kasnije se čula sa njim, bio je u hraniteljskoj porodici u Grčkoj. Otac mu je doživeo nervni slom, i u bolnici je bio sve vreme.
Dete iz Samardžija molilo za prihvat
Nada kroz sećanje priča: "Milicioner nije dao da uzmem dete, i dete je iz sveg glasa vikalo „Teto, zašto si me dala?“ U tom trenutku zaboravila sam da sam čekala svoje roditelje. Počela sam da plačem i da drhtim, dete je non stop tražilo da ga uzmem sebi".
Roditelji su ostali verujući Tuđmanovom proglasu
Onda je čula da su njeni roditelji spakovali stvari u kolonu, ali je otac rekao u zadnjem momentu da će ostati jer je čuo Tuđmanov proglas - da svi oni koji nisu zločinci mogu da ostanu. Kasnije su joj komšije rekle da je baka ipak skinula stvari s prikolice, i da je ostala uz dedu na ognjištu.
JEZIVA ISPOVEST HRVATSKOG KOMANDANTA: Srbima su u logoru vadili oči, preklinjali su me da ih ubijem
Nepouzdane vesti
- Posle mukotrpnog čekanja, saznala sam da su mi roditelji mrtvi ispod Petrove Gore. Bila sam izgubljena", rekla je Nada kroz suze. "Onda su počeli razni pozivi. Neka Ružica mi javlja da ne brinem, jer su mi roditelji živi. To mi je dalo novu nadu. Išla sam u Prihvatne centre, Crveni krst, tražila kontakte, sabirne centre... Ali, nisam uspela - kazala je Nada.
Kuća njenih roditelja je jedina spaljena u selu
- Kroz 15 dana moja sestra koja je udata za Hrvata mogla je ući u selo. Poslala mi je slike spaljene kuće, koja je pritom bila jedina spaljena u selu. Bila sam i kod Save Štrpca u Veritasu u Beogradu, da bi pronašla roditelje. Sve sam sama na svoju ruku obilazila, znajući da ću makar nekog naći za bilo koju informaciju o njima. Priče se nisu podudarale - neutešno kaže Nada.
Psihički više nije bila dobro. Živela je na bensedinima. Godine su prolazile u išekivanju, ali se uvek nadala da su zarobljeni. Jedno vreme je i posustala u traženju.
NI TRAGA NI GLASA: Nepoznata sudbina 837 nestalih Srba u akciji "Oluja"!
Poražavajući članak u Politici iz 2000. godine
U Politici je 2000. godine jednom sasvim slučajno naišla na članak: "General Stipetić predvideo žrtve Oluje - General negira da su njegovi vojnici spalili Samardžije u kući".
Borba sa bolešću
Nada se potom borila da stane na svoje noge. Bila je uporna da prohoda, a doktorka joj je rekla da sve zavisi od nje... Povremeno ide u Sombor, na druženja obolelih od MS-a.
- Oduzele su mi se i noge i ruke tada. Preživela sam šok, bila sam na terapiji, i jedva sam se povratila. Moje stanje se i dalje pogoršavalo. Noge mi se i dalje oduzimaju. Bolujem od tada od Multiple skleroze, ali i od stresa - kaže Nada.
Smogla snage da ode u Hrvatsku i vidi zgrarište
Kad je otišla u Vrginmost, danima je popunjavala upitnike... Na sve analize dobila je samo kritike - s kojim pravom radi istraživanje, jer, njeni su roditelji možda i živi. Nada je znala da to nije tako, jer su njeni roditelji izuzetno pismeni ljudi, i da bi se nekad sigurno javili za sve ovo vreme.
Svratila je i kući, kojoj se nije moglo ni prići... Nije se poznavalo ni gde je bilo dvorište. Ranije nije mogla da dođe, jer se nije moglo u Hrvatsku, a i razbolela se. Na zahtev za ekshumaciju dugo je čekala, i sa tim je bilo peripetije - prvo su joj rekli da su nađeni fragmenti kostiju, da bi kasnije rekli da su uzorci DNK analize nepodobni, i da ne odgovaraju DNK njenih roditelja.
UZ PRISUSTVO PREMIJERA: Večeras obeležavanje Dana sećanja na progon Srba u naselju Busije
Nada Bodiroga tog trenutka shvata da je opet na početku, i nakon 14 godina agonije. Rekli su joj da čeka "bolja vremena i savremenu tehnologiju". Ostalo joj je da se pomiri sa tim da su njeni roditelji bili kolateralna šteta rata koji ih je zadesio.
Na kraju, kad je otišla da raskrči stvari i da nađe nešto za uspomenu, nalazila je samo šut, pesak i kamenje.
- Sve je nestalo i albumi, i slike, i moje detinjstvo i sve najlepše... - jecala je Nada kroz suze, plašeći se da li će ikad makar saznati pravu istinu koja je zadesila njene roditelje, jer je njena jedina želja da ih sahrani kako dolikuje...
OVAKO JE POČELA OLUJA: "Ajmo, ubij, ubij! Je**m vam mamu četničku!" (UZNEMIRUJUĆI VIDEO)
Poslednja uspomena na roditelje
- Jednom prilikom rasklanjanja krša oko porodične kuće, kada sam uspela da dođem do mesta gde je bio bunar, nagazila sam na nešto, mislila sam da je kamen... Videla sam da je to bila mokasina moje majke, koje je dobila na poklon od mene. Kožna cipela je sada jedina uspomena na moju majku i moje Samardžije - tužno je kazala Nada.
Shvatanje rata i jedna jedina želja
- Posle 17 godina traganja da naiđem na tako nešto, nisam verovala. To mi je bio najveći šok koji sam imala za sve ovo vreme traganja. Hrvatsku sam doživljavala kao moju državu. To nisu uradili Hrvati, već mutirani zločinci koji su ostali da žive na zemlji. Nisam tražila nikad odštetu, niko nikad nije odgovarao, niko ne vodi postupak, samo sam tražila kosti svojih roditelja - pričala je naša sagovornica neutešno se sećajući davno minulih vremena u Slavskom Polju.