Umetnost stvarana u zbegu
Novosadski „Prometej” i Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, objavili su, dvojezično, na srpskom i engleskom, u luksuznoj opremi, na velikom formatu, monografiju akademika Dinka Davidova (1930), našeg poznatog istoričara umetnosti, pod naslovom: „Ikonopisci srpskih seoba”.
Naslov knjige „Ikonopisci srpskih seoba”, objašnjava Davidov, podseća na epohu omeđenu seobama: prvom Velikom seobom Srba (1690), drugom seobom patrijarha Arsenija Četvrtog (1739) i trećom seobom u Malu Rusiju – Ukrajinu (1751–1760). To nestalno doba (od 1690. do 1760), odista označava zlatni period slikara ikonopisaca, pa time i period koji je omeđen ovom knjigom.
"Prošlo je već pola stoleća otkako sam upoznavao ikonopisce srpskih seoba, zapravo njihove lepe slike, koje su bile nekako drukčije od onih koje sam u toku studija video u muzejskim zbirkama, manastirima. Naime, mi studenti istorije umetnosti bili smo obavešteni o srednjovekovnom ikonopisu, a o ovome, nastalom posle Velike seobe, nismo ništa znali. Kao kustos Galerije Matice srpske, u čijoj je novoj postavci tada već bilo izloženo dosta ikona ovog perioda, dobio sam radni zadatak da iz crkava i manastira Eparhije sremske preuzmem one ikone koje su bile van bogoslužbene upotrebe, a radi konzervacije i izlaganja. Bile su to ikone nedovoljno poznatih zografa crvotočne, pokrivene slojem nečistoće. To preuzimanje ikona, pakovanje, raspakivanje, posluga u konzervatorskoj radionici i praćenje čišćenja, bio je pravi doživljaj za jednog kustosa", ističe Davidov.
U zbegu, u zemunici, crkvi od pletera ili nabijene zemlje i ćerpiča, objašnjava Davidov, stvarana je novija srpska umetnost. Dok je srednjovekovna umetnost, i šire shvaćena srpska kultura, nastajala u krugovima najvišeg nemanjićkog gospodstva i dosegla do vizantijskih duhovnih visova, da bi se još jednom rascvetala u despotskoj Srbiji, a potom trajala i životarila pod Turcima, novija srpska umetnost u krajevima preko Save i Dunava nastajala je u seoskom staležu i mladom srpskom građanstvu, da bi se u drugoj polovini 18. stoleća preobrazila i dosegla do evropskog umetničkog stila, tada baroknog, rokajnog. Ali, i baš zbog toga, od posebne pažnje je prethodni period koji su svojski obeležili, i ulepšali, tada bezimeni i malo poznati zografi, neumorni slikari ikona, ali i srpske duhovnosti, koja i sada zrači sa likova – portreta svetiteljskih.
"Nad počecima ovog slikarstva iz prvih decenija 18. veka doskora su lebdele guste magle nepoznatog, kroz koje nije bilo moguće dublje sagledati prošlost, i krivudave puteve i uske staze naše, tada zanovljene umetnosti. Te magle nam tek dopuštaju da nazremo sopstvenu prošlost, pa ipak, sem opštih, poznatih „istorijskih prilika”, ostalo je dosta nepoznatog što se delimično može naslutiti iz onovremene književnosti, u prvom redu iz stihova Gavrila Stefanovića Venclovića, ali osobito iz zografskih slika“, smatra Davidov.
"Dok je srednjovekovna ikona ulivala duboko, duhovno poštovanje, zografska ikona je delovala suprotno: ona je tražila jedan sasvim uprošćeni, neposredni odnos svetiteljskih likova i ljudi. Po duhu, po temperamentu kazivanja, po neponovljivoj dekorativnosti i smislu za kolorističke igre – kao i po onom posebnom izrazu koji se teško može odrediti, a koji je približavao ikone ljudima, a ne obrnuto – ova umetnost je pripadala najširim narodnim slojevima", ističe Dinko Davidov.