SUTRA SLAVIMO SVETOG SAVU: Ovo svaki Srbin mora da zna!
Sveti Sava, po rođenju Rastko Nemanjić, je bio raški plemić iz vladarske porodice Nemanjića, uticajni diplomata i prvi srpski arhiepiskop. Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i brat kraljeva Vukana i Stefana.
Rastko Nemanjić se rodio 1174. u mestu Ras, u blizini današnjeg Novog Pazara. Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i njegove supruge Ane.
Godine 1190. Savu je sa petnaestak godina otac postavio za humskog župana, ali tu ostaje manje od godinu dana.
Kad je imao sedamnaest godina, Rastko je otišao na Svetu Goru gde postaje monah. Hagiografski pisci navode da se najmlađi Nemanjin sin Rastko toliko zaljubio u pravoslavnu veru da je napustio položaj princa, pobegao na Svetu Goru i zamonašio se.
SVETI SAVA: Neka se povinuje nepismeni pismenome, neuki obrazovanom i mlađi starijem
Izmirio braću
Nakon smrti Stefana Nemanje, dolazi do borbe za vlast između Stefana i Vukana. Stefan šalje Savi pismo da se vrati u Rašku i donese Nemanjine mošti. Pismo je puno podsećanja na Nemanjinu želju da Stefan vlada, ali da se to zbog Vukanove neposlušnosti nije moglo sprovesti.Sava se veoma brzo odlučio da posluša Stefana.
Sahranio je Nemanjine mošti u Studenici, i popularna verzija glasi da su se Stefan i Vukan, baš tu nad moštima mrtvoga oca, konačno izmirili. Po povratku u Srbiju, Sava postaje iguman manastira Studenica, u kojem je položeno Nemanjino telo.
Zakonopravilo Svetog Save iz 1219. godine je bilo prvi srpski ustav. Ono je uređivalo veliku oblast društvenih odnosa, kako crkvenih tako i građanskih.
Godine 1221. je održan opšti državno-crkveni sabor gde je Sava papinom krunom (vencem) krunisao (ovenčao) svog brata Stefana Nemanjića za kralja, koji postaje Stefan Prvovenčani, a Srbija postaje kraljevina.
ČUDO U OSTROGU: Vernicima se ukazao lik Svetog Vasilija u toku liturgije!
Sveti Sava u Svetoj zemlji
Od vremena Svetog Save hodočašća u Svetu zemlju su nadahnula mnoge vladare, crkvene velikodostojnike, monahe, pobožan narod, umetnike, i to nadahnuće traje i danas.
Sveti Sava je prilikom prvog hodočašća u Svetu zemlju, podigao konake za srpske monahe u đurđijanskom manastiru Svetog Krsta nedaleko od Jerusalima. Potom je otkupio zemljište na brdu Sion i tu sazidao manastir za srpske monahe, dok je u Akri, u tada palestinskom pristaništu, od Latina otkupio Crkvu Sv. Đorđa, da posluži kao prihvatilište monasima. Bio je ktitor i darodavac manastira Svetog Jovana Bogoslova.
Sveti Sava i pustinjak
Putovao Sveti Sava lađom po vodi. Došavši pod neku obalu opazi čoveka, pustinjaka, gde preskače preko jame, pa kad preskoči na jednu stranu rekne: "Ovo Bogu", a kada se povrati natrag rekne: "Ovo meni", pa sve tako. Čudeći se Sveti Sava njegovom poslu, zapita ga šta to radi, na šta mu ovaj odgovori da se moli Bogu. Tu ga Sveti Sava pouči, kako se Bogu treba moliti, a ne kako on to čini, i nauči ga "Oče naš". Sveti Sava onda sede na lađu i ode dalje. Čim je Sveti Sava otišao, pustinjak zaboravi molitvu, te stade trčati po vodi za Svetim Savom i vikati: neka ga još jedan put pouči molitvi, jer je zaboravio. Sveti Sava, videći da pustinjak ide po vodi kao po suhu, odgovori mu: "Kad tebe drži voda s tom molitvom, tebi bolja i ne treba. S toga se moli kao i dosad! "
Prilikom drugog boravka u Svetoj zemlji, 1235. godine, sve svoje zadužbine, manastire i metohe, poklonio je velikoj pravoslavnoj Lavri Svetog Save Osvećenog, kojim su Srbi upravljali punih 130 godina i čiji je Sveti Sava (srpski) bio sabrat.
Smrt i nasleđe Svetog Save
Po povratku sa hodočašća u Jerusalim, prolazio je kroz Bugarsku. Tu je preminuo 14. januara 1236. i bio sahranjen u tadašnjoj bugarskoj prestonici Trnovu.
Njegov sinovac, srpski kralj Vladislav posle godinu dana je preneo njegove mošti iz Trnova u manastir Mileševu. Stefan Vukčić Kosača se 1448. godine po osvajanju manastira Mileševa, proglasio "hercegom od Svetog Save", a oblast kojom je upravljao kasnije je dobila ime Hercegovina.
Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle oteo, odneo u Beograd i spalio ih na brdu Vračar 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka na Vračaru je podignut hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i crkvu.
Praznik
Srpska pravoslavna crkva praznuje Savu kao svetitelja 27. januara po gregorijanskom, odnosno 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save, Savindan, obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji i Republici Srpskoj. Takođe se obeležava i spaljivanje moštiju Svetog Save.
Legende o Svetom Savi: Kako se rodio
Za vreme zidanja Studenice dopadne se caru Stefanu Nemanji neka vrlo lepa devojka iz okoline i on zaželi da je dobije. Kad su to saznali kaluđeri, koji su se odnekuda takođe bili tu dok se manastir zidao, reše da ga sačuvaju od greha. Odmah narede da dođe carica. Kada je došla rekli su joj zašto su je pozvali i u veče je podmetnu caru umesto one devojke. Car misleći da je to ona devojka provede s njom do zore. U zoru mu ona zatraži zlatan prsten da bi ga se imala po čemu sećati, i on joj dade.
Za tri godine gradeći manastir Nemanja nikako nije išao kući, niti je viđao carice. A ona devet meseci posle one noći rodi muško dete. Kad čuje Nemanja, da je carica rodila, poruči joj da ga ne čeka, jer će je, ako je zatekne kod kuće, za neverstvo pogubiti. Ali ga ona nije poslušala, nego kad dođe car kući ona mu pokaza prsten i ispriča sve, kako se bila dogovorila. Muško dete, koje se Nemanji tad našlo, bio je Sveti Sava.