"ZBOG SVOG SINA MORAM DALJE": Ispovest migranta koji je izgubio suprugu u Iranu! (FOTO)
Migranti koji su se našli u Srbiji iza sebe su ostavili strašne sudbine, jedna od njih je i Kjirdova ...
Park pored Autobuske stanice u Beogradu krcat je migrantima. U želji za boljim životom, morali su da ostave sve što su imali u domovinama, pa i svoje najmilije. Svoju potresnu priču o životu u Avganistanu i Iranu, za portal Srbija Danas.com ispričao je Avganistanac Kjird (30), koji je u Beograd dospeo sa svojim trogodišnjim sinom i nekoliko prijatelja.
"Poreklom sam iz Irana, ali smo živeli dugo u Avganistanu. Nije nam bilo lako, ali ipak smo prelomili i krenuli gde i svi oko nas – u Evropu, u potragu za boljim životom. Tamo nam je život bio sve vreme u neizvesnosti – danas te ima, sutra te nema... Bilo je užasno. Najveći motiv mi je bio moj sin. Život je tek pred njim, i on je zaslužio da mu obezbedim bolju budućnost“, rekao je Kjird (30).
Ja sam iz Avganistana, ali sam poreklom iz Irana. Svaka zemlja treba da se brine o svom narodu, ali naša se nije brinula. Naša zemlja nas je prosto proterala, bez ikakvog obzira. Tamo je situacija u užasna, rat je sve vreme, tamo nema ničega dobrog. Ovde smo dobili veću pomoć nego igde. Iako je situacija u Avganistanu nešto bolja nego u Iranu, ipak se ne bih tamo vraćao.. Bitno je samo da smo sačuvali glave na ramenima", kaže Kjird.
„Najteže nam je bilo kad smo čekali na granici. U Makedoniji smo dugo čekali, i bilo je neizvesno da li ćemo moći da uđemo u Srbiju. Ipak smo ušli u voz i krenuli ka Beogradu. Nije nam lako, ali se nadamo da ćemo uspeti“, kazao je naš sagovornik.
Supruga poginula u Iranu
„Moja supruga je poginula u Iranu, moj sin više nema majku zbog svirepog rata koji tamo i dalje traje. Život se nastavlja, i moramo se izboriti za bolju budućnost. Sve što radim radim zbog svog sina, sve što me pokreće - je on", kazao je Kjird kroz suze pokazujući na mališana koji je sedeo pored nas.
Alemand – reč koja se najčešće čuje među migrantima
Na pitanje koliko su dugo u Srbiji, i šta im je dalje u planu, Kjird je rekao: „Ovde smo već dva dana, a naš cilj je Alemand (Nemačka). To je naše krajnje odredište, i planiramo da ćemo biti konačno tamo za nekih 15-ak dana“.
Večito zahvalni Srbima
Naš sagovornik je zaista zadovoljan kako ih je dočekao srpski narod, i kako se građani generalno prema njemu ophode. Sve vreme nas je molio da prenesemo pohvalne reči volonterima, a naročito jednoj ljubaznoj devojci: "Molim vas, zahvalite se ovoj devojci koja nas je poslužila i dala nam neophodne stvari, hvala joj do neba!"
Nisu se svi obradovali pljusku
Ovih dana u Beogradu je bilo nepodnošljivo zbog vrućina, a sinoćni pljusak je učinio da se građani konačno obraduju osveženju. Ali, ovoj kiši se nisu radovali migranti, jer oni nisu imali gde. „Sklanjali smo se gde smo stigli. Nadstrešnice autobuske stanice su nam služile umesto krova, sklanjali smo se i ispod krovova obližnjih restorana... Sve je bilo krcato od ljudi, nije se imalo gde, pa su neki ostali i ispod krošnji drveća u parku kod Autobuske stanice, ne bi li se, bar malo sakrili od pljuska“, priča Kjird, i dodaje:
"Žao mi je sve dece koja su došla sa nama. Nadam se da će nekako zaboraviti svu ovu muku i da će živeti normalan život na Zapadu. Dosta dece se razbolelo zbog vrućina koje su ih danima crpele. Žale se i na stomačne tegobe, što i nije čudno jer spavaju na zemlji ili betonu. Ne znam kako će dalje biti sa zdravljem, ako se ove kiše nastave".
"Ovih dana, lekari su vršili preglede i vakcinaciju dece. Hvala im na tome, to nam mnogo znači. Svi mi idemo dalje samo zbog njih, oni su nam najvažniji. Ne bih voleo da deca budu bolesna, ali, to nam je sve češća pojava zbog higijenskih uslova, koje zapravo i nemamo", tužno je kazao Kjird.
I ovaj reporter pamtiće zauvek jednu situaciju u Miksalištu, gde se dodeljivala humanitarna pomoć migrantima, gde je razgovarao sa izbeglicom iz Avganistana. Naime, dok je stajao pored pulta koji je delio migrante od volontera koji su davali neophodne stvari, neko ga je povukao za košulju. Kada se okrenuo, video je mališana od 3-4 godine koji je bojažljivo pokazivao da je mnogo žedan. Sklopio je ruke kao znak molbe. Njegova radost za čašom soka koju je dobio ne može se opisati rečima. Nadamo se da će u budućnosti ovaj dečak dobiti i sve one stvari koje zaslužuje jedan čovek koji je preživeo rat i ovakve seobe.