Ljubiša Samardžić nikada nije preboleo GUBITAK SINA, a njegova životna priča zaslužuje film "Mislio sam da neću izdržati"
Trnovit put do večne legende srpskog glumišta.
Ljubiša je, bez premca, bio i zauvek će ostati jedan od omiljenih glumaca domaće publike - neki ga vole i pamte kao Šurdu, kog je igrao u seriji "Vruć vetar", dok je drugima pak draži Smoki - lik iz filma "Peščani zamak" Boštjana Hladnika iz 1962. godine, otkad datira i ovaj njegov nadimak. Bilo kako bilo, jedno je sigurno - srpsko glumište tog 8. septembra 2017. ostalo je bez velikana, jednog og svojih miljenika.
Legendarni Šurda, Boško s Petlovog brda i tata na određeno vreme rođen je u Skoplju 19. novembra 1936. godine, u porodici rudara, koji su radili u rudniku uglja "Jelašnica" kod Niške Banje.
"Teško mi je da pričam o tome..." Dragan Mićanović otkrio kako je doživeo lik ubijenog premijera kog tumači u "Sablji"
Prijateljice mu do smrti nisu oprostile izdaju: Nova serija oživljava skandalozni život pisca Trumana Kapotea
"Njena muzika, njen život, njeno nasleđe" Najavljen film o Ejmi Vajnhaus kao večiti dokaz njenog uspeha i slave
- Otac Drago, radio je u rudniku "Jelašnica", pet kilometara od Niške Banje u kojoj smo živeli. Bio je jamski tehničar i svaki dinar male plate krvavo je zarađivao. Težak rad narušio mu je zdravlje i, 1948. umro je. Ostali smo samo sa minimalnom, porodičnom penzijom, od koje se, kako se onda govorilo, nije moglo ni umreti, a kamo li živeti - govorio je svojevremeno Ljubiša.
Majka je na sve načine pokušavala da se zaposli, ali bez ikakvog uspeha. Počela je da preprodaje stvari, da štrika i da nas od te zlehude zarade izdržava - rekao je 1973. godine za TV novosti, a preneo je Yugopapir.
Rano je ostao bez oca, ali nikada nije prestajao da se divi svojoj majci, koja mu je bila najveća podrška, iako je imala mizernu rudarsku penziju.
- Sa devet godina, koliko sam imao kada je otac umro, osetio sam svu težinu nemaštine i kako sam postajao stariji, sve više sam želeo da malo pomognem majci da, nekom usputnom zaradom, povećam kućni budžet. Radio sam, preko školskog raspusta, kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio sam portir u hotelu "Srbija". Sve to pomagalo je, ali nedovoljno - govorio je glumac.
Kako bi pomogao porodici, odlučio je da se uključi u posao, te je svakog dana donosio led.
- Svakog jutra skupljao sam prazne džakove i polazio u „Albatnicu“, kilometar i po udaljenu od Građanske bolnice u Nišu, po table leda. Tovario sam ih na leđa, uvijene u džakove i nosio do tramvajske stanice. A tu, na stanici, čekale su me nove muke. Trebalo je ili prošvercovati led u tramvaj, ili naći konduktera dovoljno mekana srca koji bi mi dozvolio da uđem. Ovi drugi bili su mnogo ređi, tako da sam redovno švercovao led. Naravno, led bi zbog vrućine u tramvaju brzo počeo da se topi i moji paketi su uskoro postajali mali izvori iz kojih su po tramvajskom podu, između letvica, tekli prljavi potočići - pričao je svojevremeno.
Mladalačkog bunta mu nije nedostajalo, te su ga prozvali razbojnikom, ali nije voleo da se tuče:
- Putnici su protestovali, kondukter je zaustavljao tramvaj, a kada bi naišla i kontrola – dolazilo je boga mi i do žustrih rasprava pa i tuče. Ne, nisam voleo da se tučem… Pa ipak, bio me je glas da sam pravi razbojnik. Upisao sam se, u to vreme, čak i u boksersku školu, kod Brace Lozanovića, boksovao sam u drugoj ekipi, u poluteškoj kategoriji, a čest sparing partner bio mi je današnji direktor Lutkarskog pozorišta u Nišu, Cvetičanin.
Poznat po jakom udarcu, često sam dobijao nezahvalnu ulogu vratara na igrankama, u stvari „čistača“ čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu kavgadžijama. Po nekad sam morao nekoga i da nokautiram - govorio je umetnik.
Velika podrška su mu bili prijatelji, koji su ga redovno čekali na stanici i pomagali mu da utovari ploče leda u tramvaj.
- Kada danas, sa ove distance, čitavo to stanje analiziram, shvatam da je taj moj bunt, to moje impulsivno reagovanje bilo posledica situacije u kojoj smo se nalazili ja i moja porodica. To nije bunt protiv ljudi, nego protiv uslova u kojima sam, rođenjem i sticanjem nesrećnih okolnosti, bio osuđen da živim. Bilo kako bilo, uz tuču i svađu, ili bez njih, tek ploče leda su svakodnevno stizale na poslednju tramvajsku stanicu. Tamo su me, obično, čekali moji drugari i pomagali da ih prebacim do poslastičarnice. Onda su oni odlazili, na Grčku livadu ili Ženevu, a ja sam počinjao da pravim sladoled - prisetio se Smoki.
Kako je vreme prolazilo, porodični biznis se razvijao.
- Pamtim to bakarno kazanče, oko koga sam stavljao izlomljeni led prethodno dobro nasoljen, tu smesu koja je tek uz mnogo moga znoja postajala sladoled. Kada bih sve pripremio, počinjao sam da okrećem točak čiji su se okreti prenosili na žljeb, a sa ovoga na to bakreno kazanče i jednu šipku u njemu koja je mešala smesu... Mešanje sladoleda obično je počinjalo u deset i trideset a završavalo se u podne da bismo, popodne, imali svežu robu. Majka je rešila da razvije posao. Pored kolača, sladoleda i limunade, počeli smo da pravimo i prodajemo i kiflice, mleko, belu kafu. Sve to rečeno je kod kuće koja je bila podosta udaljena od poslastičarnice tako da smo, sestra, mali brat i ja, svakog jutra vukli kroz park kante, tepsije, lonce sa nečiim. Naš dan počinjao je vrlo rano, bili smo na nogama već u šest časova, u vreme kada su naši vršnjaci uveliko spavali. Već u devet bio sam umoran i pospan. Pa ipak, živelo se. Para je bilo ne mnogo, ali više nego ranije kad smo svi bili bez posla - objasnio je tada glumac.
On je iz bede u kojoj je živeo uspeo da izvuče samo najbolje, te da nikada ne skrene s pravog puta, puta koji ga je učinio jednom od najvećih legendi koju je srpska kinematografija imala.
- Ja sam u stvari čovek iz rudarske porodice, koji smatra da je taj rudarski hleb zaista težak. Znam da sam kao dete upamtio nešto veoma značajno, a to je poštovanje čoveka po svaku cenu i požrtvovanje za svakoga. Uvek sam u igru unosio srce i iskrenost, želeći po svaku cenu da mi se to vrati. Na sreću, ta moja iskrenost je bila presudna da imam veliki, ogroman kredibilitet autora i kod kolega - govorio je Samardžić.
Šira publika upamtila ga je po nadimku Smoki, koji je dobio zbog uloge. Samardžić je u ostvarenju slovenačkog reditelja Bostjana Hladnika igrao jednog od dvojice drugara na letovanju koji sreću devojku (Milena Dravić) samo u kaputu i bikiniju koja tvrdi da su joj ukrali novac i odeću dok se kupala.
Ona im se pridružuje, pomalo se ljubakajući sa obojicom, dok oni počinju da kradu zbog nje. Četiri godine kasnije Samardžić je ponovio ovu ulogu i u TV seriji "Smoki".
Ljubiša Samardžić preko 50 godina bio je u braku sa Mirjanom koja je devet godina bila mlađa od njega, a jednom prilikom otkrio je i kako su se upoznali:
- Upoznao sam je na Bledu gde sam služio vojsku, a ona došla sa porodicom na letovanje. Bilo joj je 17 godina, meni 26. Kad sam shvatio da ispred sebe imam inteligentnu osobu koja u meni pokreće ljubav i strast, pokušao sam da je osvojim svim silama. Bilo je teško jer je ona smatrala da su glumci boemi. I njen deda, protojerej sremsko-mitrovačke crkve, govorio joj je: “Jao, dete. Pa gde glumac?” Ali, voljom, upornošću i ljubavlju uspeo sam da je osvojim - izjavio je Samardžić koji je opisao romantične detalje iz njihovog bračnog života.
- I tako dve godine. Venčali smo se 3. jula 1966, zatim smo dobili Dragana i Jovanu. I sve ovo vreme ona me osmesima ispraća i dočekuje. Mira je stub kuće, moj oslonac i velika pomoć u realizaciji svih filmova i serija. Kakva je naša veza danas, posle toliko godina, rečito govori naše buđenje, kada se utrkujemo ko će pre da donese jutarnju kafu u krevet. Uz izležavanje i gustiranje kafe, i vesti od kojih nam se diže kosa na glavi, razmenjujemo misli uz najčešće suprotne stavove i komentare. Ta nesvakidašnja ljubav, prisnost, poštenje, ta brižnost, to je samo naše - govorio je slavni glumac.
Davne 1990. godine Ljubiša i njegov sin Dragan, koga su zvali Gaga, osnovali su producentsku kuću "Cinema Design". Poslovni zalet prekinula je Draganova teška bolest. Gaga je sa 34 godine izgubio život nakon teške borbe sa leukemijom. Čitava porodica Samardžić borila se do poslednjeg momenta njegovog života.
- Sve smo učinili da pobedimo tu opaku bolest. Supruga Mira stalno je brinula o njemu, a ja sam danonoćno radio, snimao i slao novac klinici u Londonu. A kad je Gaga odlazio, mislio sam da neću izdržati, da će mi srce prepući, da će i meni uskoro doći kraj. Taj bol je bio ogroman, nezamisliv, ne postoji ništa strašnije za čoveka, nego da sahranjuje sopstveno dete. Tu su i ona grozna pitanja koja čovek sebi postavlja u takvim trenucima - zašto to našoj porodici da se desi, jesmo li u nečemu pogrešili... Bio je to košmar iz koga danima i noćima nisam mogao da izađem, emotivno i fizički sam potpuno pao, izgubio sam volju za bilo čim, sve dok me nije prenula i trgnula moja supruga Mira. Rekla mi je: "Čoveče, život je smrt, upamti to! Nastavi da radiš, jer ćeš u tome naći smisao opstanka". I bila je u pravu - pričao je Ljubiša.
Ljubiša Samardžić preminuo je u Beogradu, 8. septembra 2017. godine, u 81. godini.
- Do poslednjeg dana sam sa njim šetala i brinula se o njemu na jedan poseban način. Kada brinete o nekom sa ljubavlju, onda to nije nešto što bi se moglo opisati. Možete da mislite samo kako izgleda kada neko odlazi, a vi ne znate šta u tom trenutku da radite. I gledate kako odlazi neko koga volite 53 godine. Predosećala sam, to je izgledalo tako. Sin nam je umirao na sličan način. Ljubiša je bolovao dugo i smrt nije došla iznenada. To je jedna agonija koja je trajala", rekla je supruga pokojne legende - rekla je Ljubišina supruga Mirjana.
Ljubiša Samardžić je, prema sopstvenoj želji, sahranjen u porodičnoj grobnici, gde počiva njegov sin, a ne u Aleji zaslužnih građana, poput ostalih velikana iz svoje branše.
Srbija Danas/Kurir.rs/Prenela S.S.