8. IndieBelgrade INTERVJU: Džeremi LaLonde i Džonas Černik, autori filma “EŠGROUV”

Film “Ešgrouv” (Kanada, 2022, 92 min) u okviru 8. IndieBelgrade festivala biće prikazan u petak, 11. novembra od 18 časova u Velikoj sali Doma omladine Beogada, a govori o naučnici u krizi (Amanda Brigel), koja se, dok traži formulu za spas vode na Zemlji, povlači na vikend pomirenja sa svojim skoro otuđenim mužem. Ubrzo će shvatiti da od njihovog braka zavisi i formula za spas čovečanstva. Film je prikazan na više svetskih festivala (Glazgov, Dances With Films, CineQuest), a dobio je Nagradu za najbolji glumački ansambl na Kanadskom nacionalnom festivalu 2022. godine.

Džeremi LaLonde, poznat publici po svom prethodnom kultnom filmu i nekadašnjem festivalskom hitu “Kako planirati orgiju u malom gradu“ iz 2015. godine, u novom ostvarenju majstorski prebacuje priču o globalnoj zdravstvenoj pretnji, na intimni, još uzbudljiviji ljubavni plan.

Ulaznice po ceni od 300 RSD su u prodaji na Ticket Vision blagajni u Domu omladine Beograda.

Džeremi, Vi i Džonas Černik – Vaš dugogodišnji saradnik i glavni glumac, koscenarista i producent – zajednički ste snimili brojne filmove, uključujući festivalski hit “Kako planirati orgiju u malom gradu” ili naučno-fantastičnu komediju “Džejms protiv njegovog budućeg ja”, koji se međusobno prilično razlikuju. Kako ste došli na ideju za EŠGROUV?

Džeremi LaLonde: Kada smo Džonas Černik i ja počeli da razgovaramo o sledećem filmu koji bismo radili zajedno (nakon naše naučno-fantastične komedije “Džejms protiv njegovog budućeg ja”), složili smo se oko jednog: da snimimo nešto potpuno drugačije od svega što smo radili do tada. Želeli smo da sve u vezi s tim bude drugačije – naročito sam proces snimanja. Hteli smo da napravimo film koji je bio nešto kao eksperiment i koji nam je omogućio da se razmahnemo, dajući sebi dozvolu da preuzmemo ogromne kreativne rizike. Na kraju smo smislili priču koja me je potpuno raspametila.

Recite nam nešto o toj priči.

Džeremi LaLonde: Radnja je smeštena u blisku budućnost u svetu na ivici kolapsa zbog krize vode koja preti svima, svuda. Provodimo vikend sa naizgled normalnim parom čija je veza u krizi. Ona je istaknuta naučnica od koje svet očekuje rešenje za spas čovečanstva i ona je blizu tog rešenja, ali blokira se. Na insistiranje svojih šefova, prinuđena je da provede vikend na porodičnoj farmi, da se resetuje i opusti u nadi da će tako uspeti da povrati fokus. Tokom vikenda par pokušava da se ponovo poveže, ali sve vreme raste sumnja da stvari nisu baš onakve kakve izgledaju. Kako vikend odmiče, a tenzije rastu, postepeno i sa šokom shvatamo koliko je sudbina sveta vezana za njihov odnos. To je priča puna misterija i tajni koja postavlja pitanja: da li je neke stvari bolje ostaviti skrivenim, ili možemo samo da se zaista oslobodimo i spasimo, ako budemo potpuno otvoreni sa onima koje volimo? Hoće li nas istina osloboditi ili će uništiti čovečanstvo zauvek?

Rekli ste da ste došli na ideju za priču o krizi vode pre nego što je bilo ko čuo reč “kovid”. Da li je pandemija nešto dodala filmu?

Džonas Černik: Pa, mislim da se ništa nije promenilo u odnosu na način na koji smo to zamislili. To što se radilo o pandemiji u vreme dok je pandemija, bila je puka koincidencija. Ne koristim reč “pandemija” kada opisujem naš film, jer kažem da je svet u krizi vode, ali sličnosti svakako postoje.

Džeremi Lalonde: Ideja da Amandin lik bude metafora za one koji su prvi reagovali definitivno nije bila deo planetarne strategije, ali je sjajno što se na neki način odnosi na to –na pozitivan način, nadam se.

Džonas Černik: Čoveku padnu na pamet naučnici u laboratorijama koji su dobili zadatak: “Potrebna nam je vakcina što pre, što je pre dobijemo to ćemo pre moći da spasemo svet.” Tako da je šačica ovih naučnika bila zatvorena u laboratorijama mesecima pod pritiskom celog sveta. A mi ni ne znamo ko su ti ljudi. Niko ne govori o glavnom naučniku firme “Džonson i Džonson”, ili šta god, “Fajzer”, “Astra zeneka”. To su ljudi koji su pokušavali da spasu čovečanstvo, jer u početku nismo znali hoćemo li svi pomreti od kovida. Znate, bilo je to veoma strašno. Dakle, pretpostavljam na neki način, slučajno, ovo je priča o onima koji su prvi reagovali, kako kaže Džeremi.

Znači, reč je o širem opsegu ljudi koji rade na poslovima pod visokim pritiskom i teškoćama koje imaju pri usklađivanju društvenih i porodičnih obaveza.

Džonas Černik: To nas je veoma zanimalo. Između ostalog i to šta se dešava u ključalom mozgu osobe na kojoj, bukvalno, počiva teret celog sveta i kako to utiče na sve i kako se to ogleda u njenom životu i kako utiče ne samo na njene odnose, već i na to da je sve nekako ciklično, jer njen brak koji se raspada, ili njen konflikt s prijateljima, sve to utiče na njen neposredni zadatak, a to je da spase svet. I tako su sve te stvari suštinski povezane. I ne razmišljamo o tome, zaista, kada razmišljamo o herojima, tako da je to bio zanimljiv ulazak u materiju.

Neke od najboljih priča naučne fantastike su zasnovane na posledicama toga da jednostavne stvari od kojih svi zavisimo iznenada postanu nedostupne. Koliko vam je trebalo da smislite prirodu katastrofe za vaš film?

Džeremi Lalonde: Džonas i ja volimo da uzimamo naučne, štreberske ideje i da ih zatim svedemo na nešto što je pogodno za akciju i vizualizaciju. Znali smo da snimamo film sa malim budžetom, tako da ideja tipa “sva voda je presušila” – nije dolazila u obzir, to ne možemo vizuelno da prikažemo na ekranu, nemamo budžet za tako nešto. Dakle, želeli smo nešto što je, znate, povoljno za budžet, prihvatljivo, ali i nešto što bismo mogli da učinimo svakodnevnim.

Džonas Černik: Nama, kao piscima ovo je predstavljalo vežbu u pričanju priče. Došli smo na fantastičnu ideju i konsultovali smo hemičare, stručnjake za vodu, da bismo zatim išli dalje u stilu: “Dobro, sad kad sve to znamo, hajde da odbacimo sve to.” Hajde da se bavimo time kako će to da se prikaže vizuelno, fizički, kroz likove? Mnogo je nauke iza onoga što smo smislili, toga nema u filmu, jer bi vas ugušilo od dosade. Ali zamisao da naš organizam iznenada počne da odbacuje vodu, mislim, tehnički, ideja koju smo istraživali bila je da naša tela razdvajaju molekule vode i da nas vodonik truje. Tu je taj paradoks: da nas ubija upravo ono što nam je neophodno za život. Džeremiju i meni se svidelo da se na suptilan način poigramo metaforom ljubavi, ljubav tražimo, ona nam je potrebna, ona nas održava, ali isto tako nas razdire.

Film tretira još jedan veliki problem, koji se u stvarnom svetu ogleda na razne načine, a to je pitanje podizanja deteta u svetu i koliko ljudi mogu danas da se osećaju sigurni da bi se odlučili na taj potez.

Džonas Černik: To je sjajno pitanje. I Džeremi i ja smo roditelji. Obojica imamo po dvoje dece.

Džeremi Lalonde: Mislim da bismo se i Džonas i ja složili da nikada nije dobro vreme za rađanje dece. I, znate, verovatno, možda ne bi ni trebalo da se rađaju, ali mislim da deca predstavljaju nadu. Barem sam to pokušavao da postignem u ovom filmu: činjenica da su ti ljudi voljni to da rade, govori mnogo. Osoba koja želi da ima dete u ovim okolnostima veruje u budućnost, za nju je čaša polupuna, zar ne?”

EŠGROUV je napet film sa neočekivanim obrtom. Možete li detaljnije objasniti kako ste napisali scenario i rad s glumcima?

Džeremi Lalonde:  Film smo snimali hronološki, priču smo razvijali kolektivno, glumci su radili sa mnom i međusobno na biografiji likova. Često smo eksperimentisali unutar samih scena, iznenađivali se međusobno, pratili svoje instinkte i tumačili scene na iznenađujući ili neočekivan način – priča i scenario su “živeli” onako kako niko od glumaca ili članova ekipe pre toga nije doživeo. Bio je to proces nabijen energijom, a unutar njega smo pronašli kreativnu slobodu kakvu nikad ranije nismo imali. Taj projekat me je izazvao na nove i uzbudljive načine i omogućio nam je da se razmahnemo i otkrijemo nešto novo o sebi, kao glumcima, scenaristima, režiserima i pripovedačima. Oduševljen sam rezultatima i jedva čekam da ih podelim sa publikom širom sveta.