"Čujte me, srpski roditelji": Milica Stojadinović Srpkinja još u 19. veku znala šta ima veću vrednost od novca: Reči i dalje aktuelne

U 19. veku, kada su žene retko kročile izvan okvira tradicije, jedna Srpkinja je hrabro uzela pero u ruke i zapisala svoje ime u istoriju. Milica Stojadinović Srpkinja, pesnikinja i vizionarka, bila je svetionik u vremenu, gde su pismene žene bile izuzetak, a one koje su se usuđivale da pišu i objavljuju – prava retkost. Njena priča nije samo priča o stvaralaštvu, već i o neprestanoj borbi, koju je naposletku izgubila, ali odškrinula vrata nekim drugim naraštajima.

Milica nije samo volela knjige – ona ih je živela. Dok su njeni prijatelji, rodbina i komšije podizali obrve i šaputali da žena ne treba da se bavi pisanjem, ona je neumorno stvarala. Njene pesme i misli privukle su pažnju najvećih nacionalnih umova tog doba: knez Mihailo, Petar Petrović Njegoš i Vuk Karadžić, između ostalih, nisu krili svoje divljenje prema njenom talentu. Ovi znameniti savremenici prepoznali su u njoj ne samo pesnikinju, već i simbol prosvetiteljstva prekopotrebnog svakom društvu.

Dok su je veliki ljudi podržavali, običan svet je često kritikovao. „Žena treba da ćuti i da se ne obrazuje“, govorili su, nesposobni da shvate njenu viziju.

U svom dnevniku "U Fruškoj Gore 1854.", Milica je hrabro iznela svoje stavove, braneći ne samo svoje pravo na obrazovanje, već i pravo svih žena da se uzdignu iznad predrasuda. 

Pisala je: „Prvo određenje čoveka jeste da je – obrazovan“, ističući da je obrazovanje temelj sreće, kako pojedinca, tako i celog naroda. 

Izvod iz dnevnika

Evo šta je zapisala u svom dnevniku kada je čula od svojih prijatelja koji su je po ko zna koji put savetovali da ne piše i ne čita.

 - Naš svet ima tako niske pojmove o opredeljenju ženskom, da me čisto strava hvata, pitajući se: Kud ću ja s mojom glavom, s mojim duhom i srcem? Moliše prijatelji svetom da ostavim knjige: ‘loše se o vama govori, znate da nema dana a da se zbog vas ne posvađamo, i ako se toga ne ostavite, bićete nesrećna devojka!’

Hajde da imate novca, kao, na primer, što je imala Anka Obrenović, koja je knjige pisala, ali ovako – bogami, ne znamo kako ćete proći.’”

Dakle, fali mi to što nemam novca? Eh, šta ću kad nemam? Verujem da bih, kada bih bila bogata, mogla slobodno da imam i jednu dasku manje u glavi, a opet bi mi se svet klanjao, makar nemala pameti koliko je imala vrla Anka Obrenović.

Pa lepo, moje drago srpstvo! Ovo mi je dovoljno da znam kako stojim kod vas. A vi, da za sebe znate ovo: 

Prvo određenje čoveka jeste da je – obrazovan. Čovek bez obrazovanja nije čovek, jer čovek to postaje tek vaspitanjem. Bez njega, u poređenju sa životinjom, nema veliku prednost. Obrazovanje je temelj društva – i pojedinci i narodi srećni su samo ako mu se ne protive. Ono donosi potpuni sklad duša, na čemu se jedino i može zasnovati bračna sreća. Majka mora biti obrazovana, jer je njen uticaj na decu prvi, a njen poziv veliki i sveti. I dok ne budemo uzimali obrazovane Srpkinje, ni srpski rod neće biti obrazovan, već će, posmatrajući ga s tog stanovišta, zaostajati za srećnijim evropskim narodima čitav jedan vek.

Kakav je to greh što ja knjigu ljubim? Šta li mi pogubno može ta naklonost doneti? A mislim — i to će mi svaki koji nije bez mozga dopustiti — da je bolje što je, kad je nedelja i svetac, provedem vreme u čitanju, nego kome da ispod ruke visim, il’ na prozoru da čekam ko će otkud proći.

A, naposletku, čujte me, srpski roditelji! Bolje je da vi vašim kćerima spremite lepo vaspitanije nego novce, koji donose bedu, pakao i nesreću za supružno stanje. I bolje da ih naučite ljubiti svoju crkvu i svoj rod ovako kao ja, nego što ih naučite ljubiti modu i sujetno kitenje, te ste time uzrok što kod srpskih sinova samo novac vredi, kad druge nikakve vrednosti nema.

A za mene nemojte se brinuti! Za mene, koja se tako istog posla ne bojim, kao što čitati umem, meni, meni – kako Bog milostivi dade! On je stvorio nebesne visine i orla u visini, pa se za njega i pobrinuo. Tako je i sa mnom.“