INTERVJU, RADOSLAV ZELENOVIĆ: Živnem kada pričam o Kinoteci

Ovih dana glavna vest iz kulture je da je Festival evropskog filma Palić, čiji je Radoslav Zelenović osnivač i član Saveta, osvojio nagradu Asocijacije evropskih festivala – EFFE. Naime, letos je održan 24. Festival evropskog filma na Paliću, drugačiji utoliko što se istakao u konkurenciji 39 evropskih zemalja. Priznanjem je potvrđena činjenica da je naš festival prepoznat kao vredan, a tim povodom razgovaramo s Radoslavom Zelenovićem, bivšim više nego uspešnim direktorom Kinoteke, nekada i urednikom Filmskog programa RTV Beograda, danas kopredsednikom Odbora za osnivanje Audio-vizuelnog arhiva i Centra za digitalizaciju SANU.

Kakve su reakcije našeg kulturnog miljea i države na vest o nagradi EFFE?

– Te dve stvari bi trebalo gledati odvojeno. Reakcije su različite. Kod kolega novinara i ljudi koji vole film i znaju dosta o Paliću ta vest je dobrodošla i sve je obradovala. Reč je o 715 festivala najrazličitijeg profila, filmskih festivala, onih koji se bave teatrom, muzikom, pokretom… I od tih 715 festivala, proglašeno je 26 laureata, među kojima je i naš Palić. Od tih 26 laureata, 18. septembra u Briselu je proglašeno pet festivala za najbolje u svojoj branši. To znači da je Palićki festival najbolji filmski festival u Evropi, koji se izdvojio u konkurenciji sa evropskim zemljama koje ozbiljno ulažu u svoju kulturu. Ovim priznanjem koje smo dobili za širenje filmske kulture na Palićkom festivalu potvrđena je činjenica da je naš festival prepoznat kao vredan. Nisam odgovorio kako je to primila država zato što se na takve vesti ovde niko mnogo ne obazire. Na savesti je svih da procene kako će se to priznanje materijalizovati u bolju poziciju festivala u zemlji, jer njegova pozicija u Evropi je sasvim dobra.

Sledeće godine treba obeležiti 25. Festival evropskog filma. Kako će izgledati i u kakvim okolnostima će se održati jubilarni Palić?

– Zaista ne znam. Predlog koji se ove godine čuo na Paliću, i koji mi se učinio dobrim, jeste da se ide na alternativu, da se Savetu i direktoru produži mandat za jednu godinu i da se onda posle tog festivala bira novi saziv. Znate, mi smo pre šest godina imali 420.000 evra na računu za festival. Ove godine smo festival napravili za 130.000. To smanjivanje i taj entuzijazam s kojim mi svi radimo je limitiran. Da se razumemo, Republika Srbija i Grad Subotica svoje obaveze prema festivalu izvršavaju. Diskutabilno za nas je da je pretprošle godine dato šest miliona, prošle godine tri, ove godine milion. Taj disbalans koji je napravljen prouzrokovao je mnoge druge stvari koje su uticale na 24. izdanje festivala. Otežavajuća okolnost je i to što mi nismo u prilici da dobijemo dobre sponzore. Njih ni Evropa previše ne zanima. Filmski festival je složeni mehanizam koji ne zavisi samo od nas osnivača i Saveta. Ukoliko želite da ga napravite kako treba, a to smo mi radili ovih 25 godina, i kao što vidite napravili smo dobar festival, on već sada u septembru treba da počne da se priprema za sledeći jul. Moramo svi da pokažemo dobru volju u tome da se 25. Palić organizuje na najbolji mogući način, da se vidi da idemo dalje. Iduće godine je 15 godina kako je naš festival isključivo Festival evropskog filma. To je dobra prilika za razmišljanje kako ga unaprediti u godinama koje su pred nama.

Kako sagledavate ostale evropske filmske festivale? Venecija je završena, sledi Berlin, Kan, mogu li se porediti s Palićem?

– Neumesno je porediti Veneciju, Berlin i Kan s Palićkim festivalom zbog toga što mi filmove s tih festivala prikazujemo na Paliću. Naša situacija s te strane je prilično dobra i laka. Proberemo nešto što je već selektovano i nagrađeno. Ali to se odnosi samo na glavni program, a postoji još 10 drugih programa na Paliću, gde mi selektujemo i biramo filmove. Svaki festival je organizam za sebe i funkcioniše u drugom okruženju, u drugim uslovima, s drugim ljudima, a svako od nas ima drugačiji filmski ukus i to se, hteli – ne hteli, odražava na sam festival. Tako da ne bih dovodio ni u kakvu vezu gde smo mi slični, već mi je draže da konstatujem da smo uspeli da budemo različiti. Sa žaljenjem konstatujem da mnogi od tih festivala stoje finansijski neuporedivo bolje nego Palić, a kao što vidite, naši rezultati nisu za potcenjivanje. Naprotiv, mnogi bi se obradovali ovakvoj nagradi.

Zašto su koprodukcije unutar regije neophodne?

– Mislim da je koprodukcija u regionu imperativ i neminovnost. Sredstva koja se sad izdvajaju za snimanje filma nikada neće biti dovoljna da svaka od tih kinematografija funkcioniše u krugu svog atara, neće moći. Ona mora da funkcioniše u krugu svog atara, ali ovako je, čini mi se, situacija malo lagodnija, jer u krajnjem zbiru ti filmovi se prave da bi bili prikazani, da bi film imao što veću gledanost. Naime, jugoslovenska kinematografija je bila jedan prostor gde su se filmovi snimali. Recimo, u filmu „Otac na službenom putu” Emira Kusturice, scenarista je bio Abdulah Sidran, snimatelj filma je bio Vilko Filač, Slovenac, montažer Zafranović, Hrvat, kompozitor Zoran Smijanović, Srbin, glumci Miki Manojlović, Mira Karanović, Mira Furlan, Mira Banjac, Slobodan Aligrudić, Mustafa Nadarević, Pavle Vuisić… Tako su se stvarali filmovi. Hteli – ne hteli, morali smo da se vratimo na to da ponovo razmenjujemo autore, glumce, scenariste i da opet pravimo zajedničko tržište. Nijedna od bivših jugoslovenskih republika nije dovoljno velika da može da distibuira film na takav način da on koliko-toliko ostvari prihoda, koji je vrlo važan za konačan zbir. To je moguće samo ako filmovi idu po regionu. I nije čudo što su neki od naših filmova jako gledani u Hrvatskoj i što neki od hrvatskih filmova imaju veliku gledanost kod nas. U tranziciji su loše prošli bioskopi, sa analognog se prešlo na digitalno emitovanje filmova pa je saradnja ključna reč za opstanak i kod nas i drugde na bivšem jugoslovenskom prostoru.

Opširnije čitajte u novom Ekspresu koji je na kioscima od petka, 22. septembra. . .