KRIK PREDSTAVLJA: Recenzija eseja "Poslednji Weltschmerz" Petra Krasa

„Ovo delo nije ni esej ni priča, a sve je pomalo“, rekao je sam autor o svom delu  i vešto nas  poveo na jedan u najmanju ruku interesantan  put kroz kulturni  identitet Evrope, podsećajući  nas pritom  na Weltchmerz; ne onaj  površno i  usko tumačeni, već onaj  dublji  osećaj empatije građanina Evrope,  danas  donekle izgubljen u vrtlogu vremena i istorijskih previranja, ali podjednako  bitan i vredan prisećanja.

Glavni junak dela je evropski grad, bilo koji evropski grad, višeznačan  i satkan od svoje slavne antičke  prošlosti, sa svim  religioznim fazama kroz  koje je  prošao i prolazi,  duboko isprepletan sa ukorenjenim, paganskim nasleđima koja su  u njega utkali  razni narodi dolazeći  pod njegovo okrilje.

Upravo taj živopisni grad,  sav od samo njemu spojivih kontradiktornosti,  može se  videti manje ili više sličan bilo gde  na području Evrope ili kao što ga  je Kras slikovito i precizno opisao u jednom delu svoje pripovesti :„Prolazeći pored antičkih karijatida na nekom trgu, ako podignemo glavu i bolje osmotrimo fasadu pored koje prolazimo, možemo videti da se u niši ugaonog zida nalazi figura lokalnog sveca koji stoji u grčkom kontrapunktu držeći jevanđelje u ruci. Neće biti nikakvo čudo ako takav vizuelni opit izvedemo u Španiji i primetimo da se sličan arhitektonski  asamblaž  nalazi tik uz fasadu neke arene u kojoj publika navija u krvavoj paganskoj priredbi koja će uskoro žrtvovati život jednog bika. “

Autor primećuje da  „evropska civilizacija danas odaje sliku sumornog starca koji prebira po škrinjama stare uspomene,  tražeći besomučno krivca za svoje loše dane “, ali isto tako veruje  „da se veltšmerc sakrio negde između redova sadašnje istorije i kulture”  i  „ ostaje nam da, tragajući za evropskim identitetom, idemo tragom zaboravljenog bola, osluškujući daleki skerco devetnaestog veka”.

Iako se bavi bitnim i velikim stvarima,  Kras nije ekscentrični zanesenjak koji piše u komplikovanim šiframa i kodovima. On  nam upravo te  kompleksne  teme  svojom velikom erudicijom s jedne strane,  a ljudskom skromnošću sa druge, rasparčava na razumljive delove. Majstorski vešto  barata dobrim, starim, bitnim, a  često previđenim činjenicama, pritom  nam pružajući  neke sasvim nove  ili gotovo zaboravljene značajne  podatke i nudeći nam zanimljive uvide i korelacije svojstvene  samo njemu kao autoru, koje drže pažnju čitaoca budnom, a čitanje ovog dela čine  izuzetno živim procesom.

On upozorava :  „Šta ostaje ako se od čoveka oduzme njegova biološka istorija, istorija njegovih ćelija i žlezda, istorija njegovih velikih snova i nadanja, njegova lična sećanja i porodična istorija? Ako bi takav neobičan stvor i postojao, ličio bi na praznu proizvoljnost.”

„Žan Valžan bi danas u nekoj sarkastičnoj parodiji tragao za svojim srebrnim svećnjakom po beskrajnim gondolama nekog megamarketa ili bi ga najzad  dobio na televizijskoj nagradnoj igri.”

Ali  i  poručuje : „Svako vreme  je pravo vreme za podvig, ali nema uzleta bez uzora.”

Kras drži do svoje reči i od prve strane ovog  izuzetnog  dela nas vodi na jedno retko i neponovljivo  putovanje. Njegovi pomoćnici i saborci na tom  putu su  najveći evropski mislioci, filozofi, slikari, muzičari,  pisci i poete. Ujedinjena   jedinstvenim evropskim  duhom  u vremenu i prostoru, pred našim očima smenjuje se čitava plejada ličnosti od Platona preko Kamija do Edgara Morena, zajedno sa Viktorom Igoom, Robertom Šumanom, Leopardijem, Bulgakovim, Dostojevskim, Sioranom, Cvajgom, našim Crnjanskim, Kišom, Vaskom Popom i mnogim, mnogim drugima… Svi oni stoje zajedno i složno na prvim linijama odbrane „poslednjeg veltšmerca. “

Ti „današnji Evropljani “, koji  „u stvari ne  vole i ne razumeju sebe”, podstakli su autora , rekli bismo, da na kraju ovog obimnog i višeznačnog dela napravi jedan literarni izlet i da  sa nama podeli  izuzetnu priču  pod nazivom  „Umesto kraja ili Zevs na dva točka”. Glavni junak je autorov  kolega sa Likovne akademije  u Francuskoj, mladić po imenu „Heo ili tako nekako “, koji je stigao na studije u Evropu, opčinjen njenom istorijom i umetnošću  iz  „nekog malog ribarskog mesta koje se nalazi na obali Žutog mora”, i koji je „obučen u crno i ćutljiv, sa srebrnim biciklom pod nogama i tamnim naočarima ličio  na sardelu koja pliva ogromnim plavim prostranstvima mora.”

Niko neće izaći nezadovoljan sa ovog putovanja u središte Evrope  na koje nas Kras vodi.

I autor je u pravu. „Ovo delo nije ni esej ni priča, a sve je pomalo“. I puno je više od toga.

Bez obzira na težinu teme, kojom besprekorno vlada, autor je zadržao optimizam.

Pisac nam ne nameće svoj stav, ali nam nudi mogućnost izbora i nadu. Uspeva da probudi onaj uspavani osećaj pravog Evropljanina u nama , kojim smo negde zadojeni samim rođenjem na ovim prostorima.

Nikada nije bilo lako biti Evropljanin,  niti će biti, ali  ne smemo  ni zaboraviti da  je to u isto vreme   velika čast i odgovornost.

Umetnost je ta koja greje dušu, a veltšmerc je njen iskonski, vrhunski  izraz. Ne bi trebao da bude poslednji.

Završili bismo citirajući Arhimeda,  koji je pri opsadi Sirakuze  212. godine p.n.e.  rimskom vojniku koji je provalio u njegovu kuću, dok je u pesku crtao geometrijske figure, rekao :

 - Noli turbare circulos meos, ili „Nemoj remetiti moje krugove“.