Опасна игра: Шта је "прање новца" и које заблуде га најчешће прате

Прање новца у јавности се често везује за мафију и филмске сценарије у којима криминалци отварају фиктивне ресторане или казина како би легализовали милионе стечене илегалним пословима. Међутим, стварност је много комплекснија.

Прање новца је заправо процес којим се илегално стечени новац приказује као законит, односно као да потиче из легалних извора. Циљ овог процеса је да се сакрије право порекло новца, како би се он касније могао слободно користити без сумње или правних последица.

Порески саветник Александар Васић објашњава да прање новца није искључиво домен организованог криминала, већ је све присутније и у привреди.

– Превасходно треба разумети да се прањем новца суштински сматра поступање са новцем или другом имовином која је стечена извршењем неког кривичног дела. Под поступањем са имовиним сматра се конверзија, пренос, прикривање, стицање, држање или корићење имовине. Најчешће се то повезује са трговином наркотицима, али можда чешћи случајеви су прање новца који је стечен у привреди извршењем неких од пореским кривичних дела – каже Васић за еКапију.

Како функционише прање новца?

Процес прања новца обично се одвија у три фазе:

Убацивање (плацемент) – Нелегално стечени новац улази у финансијски систем, најчешће кроз банке, казина, куповину некретнина или фиктивне послове.

Слојевитост (layering) – Новац пролази кроз низ трансакција, као што су међународни трансфери, фиктивни послови или пребацивање кроз offshore компаније, како би му се заметнуо траг.

Интеграција (интегратион) – "Опрани" новац се враћа у легалне токове и може се користити без страха од откривања, често кроз инвестиције у некретнине, бизнис или луксузну имовину.

Како се препознаје сумњива трансакција?

Откривање прања новца поверено је двема групама субјеката – финансијским институцијама и државним органима.

– Обвезници по Закону су банке, мењачи, осигуравајуће куће, брокерско-дилерска друштва, ревизори, рачуновође, адвокати, али и приређивачи игара на срећу, посредници у промету некретнина и пружаоци услуга у вези са дигиталном имовином – објашњава Васић.

С друге стране, контролу над трансакцијама врше Управа за спречавање прања новца, тужилаштво, порески органи и полиција. Судови доносе коначне одлуке о санкцијама.

Посебно су под лупом трансакције које укључују готовину, као и сумњиве финансијске операције повезане са некретнинама и off-shore компанијама.

– Прљав новац често се конвертује у непокретности, које се потом издају како би приход добио ‘опран’ карактер – наводи Васић.

Обавезе компанија и предузетника

Компаније и предузетници, као обвезници Закона, имају дужност да идентификују клијенте и прате њихове трансакције.

– Превасходно, постоји обавеза да се изврши јасна идентификација странке са којом се ступа у пословни односи и да се у континуитету прати њено пословање. Посебна пажња се посвећује трансакцијама које обављају странке, тј. наши клијенти, као и пореклу новца који је предмет трансакција. Највиши ниво пажње и сумње изазива готов новац који се полаже на личне или пословне рачуне. У том смилсу, посебну улогу имају банке које врше праћење и проверу података али и редовно достављање података о трансакцијама – каже Васић.

Он истиче и значај фирми из сектора рачуноводства и ревизије.

– Обвезници који су у сектору рачуноводства и ревизије, такође имају обавезу праћења и анлизе пословања својих странака. Законом прописане обавезе неретко представљају велики оптерећење за саме обвезнике, стварајући правну несигурност и на граници су реалним могућности и знања лица која су по закону дужна да их спроводе – појашњава.

Казне и последице

Казне моземо да поделимо у две групе, истиче саговорник.

Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма предвиђа високе казне за прекршаје и пропусте у спровођењу мера – до три милиона динара за компаније и одговорна лица. Ове казне се, појашњава Васић, изричу обвезницима и одговорним лицима уколико учине неке пропусте у спровођењу Закона.

Међутим, много озбиљније последице сносе они који свесно учествују у прању новца.

– У случају да неко учесвује у прању новца долази под удар Кривичног законика. Кривична одговорност подразумева свесну намеру да се извши или учествује у прању новца, због чега могу бити изречене казне затвора до чак 12 година. Имовина и новац се одузимају – појашњава.

Некретнине и off-shore пословање под посебним надзором

Сектор некретнина један је од најризичнијих када је реч о прању новца, због чега су и агенти за промет некретнина обавезни да врше процену ризика трансакција.

– Сектор некретнина је посебно изложен прању новца. Из тог разлога су агенти за промет некретнина обвезници прмене овог закона и имају обавезу да врше процену ризика странака и трансакција. Прљав новац може и често јесте предмет конвертовања у непокрентости које се касније издају и остварени приход има „опрано“ порекло. Други аспект ризика јесу инвеститири и извођачи, односно сектор градње. Овај сектор је високо изложен ризику од прању новца – каже порески саветник.

Такође, рад са off-shore компанијама носи висок ризик, нарочито ако долазе из земаља са слабим механизмима за спречавање финансијских злоупотреба.

– Рад са таквим фирмама има повишен ризик, али је дозвољен и не значи да се ради о прању новца – закључује Васић.

Извор: Бизнис и финансије