Балинешка мачка: Сијамска близњакиња
Током многих година у леглима неких сијамских мачака повремено су се појављивали дугодлаки мачићи.
Године 1928. дугодлака сијамска мачка је регистрована при ЦФА у Британији, али такви су се дугодлаки потомци међу узгајивачима и љубитељима мачака сматрали „мањкавима“ јер је њихова дуга длака онемогућавала да их на изложбама представе као сијамске мачке. Те су се љупке мачке углавном препуштале власницима као кућни љубимци.
Међутим, четрдесетих година 20. века је Мерион Дорси представила балинешке мачиће, па је низ узгајивача у САД-у почео да ради на томе да се те мачке признају као засебна пасмина. Будући да је ген за дугу длаку наслеђен на рецесиван начин, свака дугодлака сијамска мачка мора бити хомозиготна (чист узгој) за дугу длаку. То значи да мора да носи два гена за дугу длаку, те да ће сваки потомак добијен парењем двема таквих мачака такође бити дугодлака мачка.
Године 1955. на изложбу су стигле „дугодлаке сијамске мачке“, али су се узгајивачи сијамских мачака побунили због назива. Пасмина је променила назив у балинешку, а назив је настао на темељу витког тела и грациозних покрета тих мачака, наглашених њиховом дугом, свиленкастом длаком, пише "Životinje.rs". Заиста, балинешка мачка у покрету подсећа на плесачице тог индонежанског острва, иако потиче из Северне Америке.
Балинешка мачка по многочему личи на сијамску: има витко, елегантно тело финих костију, са дугом главом у облику клина и тамноплаве, бадемасте очи. Са предње стране је глава балинешке мачке широка између ушију (које могу имати чуперке длаке) и равно се сужава према финој њушки, док би у профилу нос требао бити раван, а брада снажна.
Балинешка мачка је у свим аспектима предивно елегантна животиња. Длака је средње дуга, без пахуљасте poddlake као код других дугодлаких мачака, а длака је углавном приљубљена уз тело. То такође олакшава негу ових мачака јер јој се длака не запетљава као код других дугодлаких мачака.
Из даљине се балинешка мачка лако може побркати са сијамском - све док не видите реп балинешке мачке. Дугачак и раскошан, а једнако као код сијамске мачке, није допуштена никаква грешка или заокрет. Што се тиче боја, исто као код других дугодлаких мачака са ознакама, има мање контраста између боја тела и ознака него код сијамске мачке.
ЦФА у Америци признаје само четири основне боје ознака: црна, плава, чоколадна и љубичаста. Поврх тога, узгајивачи у другим удружењима Британије и Аустралије створили су балинешке мачке са црвеним и крем корњачастим и пругастим ознакама, које ЦФА признаје под називом пасмине јаванске мачке. Као код свих мачака са ознакама, длака балинешке мачке тамни с годинама, што каријеру мачке за изложбе чини прилично кратком.
Као што се може очекивати, балинешка мачка дели многе карактеристике са сијамском, када је реч о кућним љубимцима. Поседују невероватне акробатске способности - њихова тела им омогућују извођење сјајних покрета у тесним просторима (углавном кухињским фиокама и ормарићима!).
Обожавају пењање - посебно по завесама - и играње у торбама за куповину, те се често воле носити на раменима власника. Веома су умиљате, те изискују много пажње, ипак успевају да задрже отмену резервисаност. Мада су живахне и пуне духа, балинешке мачке су брбљиве готово попут сијамских, али ипак не толико.
У Северној Америци се назив јаванска користи за описивање врста балинешких мачака које немају четири традиционалне боје ознака сијамске мачке. На Новом Зеланду, једнобојне и тачкасте врсте балинешких мачака називају се јаванскима, док је у Британији јаванска мачка засебна пасмина - то је резултат настојања поновног стварања ангора мачке. Јаванска мачка је добила статус шампиона 1984. године, а недавно је стигла и у САД.
Погледајте и: Америчка коврџава мачка: Чупава лепотица
Абесинска мачка - једна од најскупљих пасмина