Боје - значај и улога у уметности!
Швајцарски психотерапеут Макс Лишер није случајно рекао да "ко покаже своје боје, своју заставу боја, открива партију којој припада" већ је то закључио на основу дугогодишњег истраживања корелације преференције боје и карактеристика личности.
Вероватно не постоји особа која није чула изреке: зелен од муке, црвен од беса, болесно жут или бескрајно плав. Није случајно што су болнице офарбане у пастелне нијансе зелене или беж, што су војници у тамно зеленом, што су погребна кола црна... Ништа од тога није без разлога, јер боје имају посебан значај у људским животима и психологији.
Племена у Африци фарбају своја лица чиме преносе одређене поруке осталим члановима заједнице, а слично је и у животињском свету, јер су боје животиња, инсеката, риба у складу са природом која их окружује а у зависности од ситуације те боје се на њима и мењају или су пак својеврсни показатељи строгих хијерархиских односа.
Недавно истраживање које је пренео BBC показује да су нијансе црвене повезане са снагом, агресијом и сексом, па је та боја одлика британске краљевске породице, али и четврти у Амстердаму познате као "red-light дистрицт" у којој раде проститутке и те асоцијације не могу бити пука случајност.
Нова грана науке под називом "психологија боје" је утврдила да боје могу имати велики утицај на расположење, перцепцију и делање људи.
Такође, од давнина важе уверења да поклонити особи црвени цвет означава љубав, розе - нежност, жути - љубомору, наранџасти нарцисоидност...
Да ли ће опустити, ражалостити, унети радост или немир, боје су непрекидни окидач и показатељ емоција, преносе одређену енергију и поруку, а истовремено говоре и о људима самима.
Заокупљени свакодневицом, вероватно тек понеко примети боје које га окружују, међутим када је реч о уметности, ту су ствари другачије и због концентрације људи одмах уоче и брзо постану свесни да ли им се неко дело свиђа или не.
Пошто се доста зна о раду Кантовом начину живота и његовој скоро ригидној предантности, не чуди што је написао следеће: "У свим ликовним уметностима, онолико колико су оне лепе уметности, битан је цртеж, који чини темељ укуса, а боје само надражују чуло и не могу улепшати предмет како би постао достојан посматрања".
Никола Пусен тврди слично и каже да боје "заводе очи".
Др Владислав Панић у својој књизи "Психологија и уметност" пише да супротни типови, односно они који реагују на боје и воле их, имају другачије карактеристике личности. "Они брзо реагују на спољашње дражи, отворени су, осетљиви и поводљиви, колебљиви и непосредни, сугестибилни, романтични и теже пуноћи живота".
Боја испуњава целокупан човеков видљиви свет, она је интердисциплиновани предмет истраживања, говори и о рецепторима чула вида, али и о карактеристикама једне личности или народа, развоју емоција и интелекта, поремећајима итд.
Боје преносе одређене поруке и симболику. Циркузанти су, на пример, на уметничким сликама приказани у јарким, црвеним нијансама јер је то "боја ватре", живота, борбе.
Међутим, црвена је и боја страсти, рата, жара и ероса, немира и она је веома присутна код аутора који сликају плес, посебно танго, управо због симболике коју носи.
Панић у својој књизи каже да је на пример плава боја, боја неба и висине, истине, слободе и будућости, зелена младости, весеља, отворености, али и непријатности, док бела симболизује чистоту, као и стерилност и педантерију.
"Љубичаста се сматра суицидном, бојом самоубица, али и тајанственоном и величанственом", наводи Панић и додаје да је са аспекта симболике интересантна и браон, јер је то земаљска боја, приземна и сигурна.
Ако се као пример дају екстремни случајеви истраживања психолога, она показују да су неки душевни болесници, на пример темпорални епилептичари опседнути црвеном, да је често халуцинирају, док је зелена на другом месту по употреби код шизофреничара.
Како год их тумачили, лепо је када су људи окружени бојама које им пријају, да на зидовима држе уметничка дела у којима уживају или на столу букет црвених или жутих ружа.