БОЛНО ИСКРЕНА: Обожавам да отимам туђе фрајере

Волела бих да могу да кажем: мајка ме није волела, отац ме је тукао, да сам пореклом из сиромашне породице... нешто што би звучало као оправдање. Али, не могу. Увек сам живела добро, родитељи су ме мазили и волели, а мушкарцима сам била привлачна. Међутим, то нема никакве везе. Срце жели оно што срце жели, а ја имам тај "фетиш", који ме тера да унесрећујем друге жене - обожавам да им отимам мушкарце. 

То је почело још у основној школи. Када би ми се другарица поверила да је заљубљена у другара из клупе, ја бих се одмах претворила у грабљивицу. Пустила бих косу, стално бих запиткивала тог дечка неке глупости, пућила бих усне, питала га да ли ми мирише коса.

"Много сам глупа за математику, помози ми", тако бих говорила, а он већ није знао где се налази. Другарица би црвенела од беса, а ја бих одлазила у wc и смејала се, од узбуђења и среће. 

У средњој школи су свима, како је и ред, подивљали хормони, па је било "материјала" за нове подухвате колико волиш. Имала сам две најбоље другарице, да се никада не растанемо бла-бла... али, чим је једна нашла дечка који личи на нешто (да, то је ипак услов), ја сам се одмах устремила на њега, као кобац.

Једно вече сам предложила да изађемо заједно на пиће. После трећег пива она је отишла у wc. Рекла сам му да се страшно плашим да се сама враћам кући. Њој је платио такси када смо се растали, а мене је пратио. Припитом клинцу не треба много - после 10 минута насамо, већ смо се љубили у парку. Другарица још није ни кући стигла. 

 Овај мој порок је као и сваки други. Када те удари адреналин, треба ти још, све више и више. Наравно, када сам загазила у трећу деценију, као искусна грабљивица, позабавила сам се врхунским пленом: ожењеним мушкарцима.

Било би супер да могу да кажем како је ишло теже са њима, али бар из мог исукства, прстен на руци не значи много. Могу да се похвалим са три капиталне ожењене главе. Двојица врло имућна. Једино ми је било лакше што нисам познавала њихове жене, као што је било док сам ишла у школу. Двојица са посла, један из комшилука. Могу да откријем "занатску" тајну - лако се примети када неки мушкарац не добија све што му је потребно.

Нервозан је, често неиспаван, џангризав без потребе. Или га жена гњави, или је секс постао досадан. Е, ту сам ја да помогнем. Он већ свесно или несвесно тражи другу жену. Само му, као и сваком глупом мушком, треба нацртати да му је та жена пред носом. И ето га у мом кревету док трепнеш.

Сада имам 38 година, и морам да признам да сам се мало уморила. Почела сам да се плашим самоће. Али, после свега не знам да ли жели сигурну и мирну везу. Знам какви су мушкарци и колико су лаки за обраду. А опет, немам право да их критикујем, јер сам у најмању руку саучесник у њиховим преварама.  

Да ли су они криви што су ђубрад, или ја која им дајем избор да то буду? Да им кажем да скоче с моста због мене, да ли би ме послушали? Све је ту јасно. Са овим теретом спознања, не знам да ли је боље да будем сама или да се укључим у море лажно срећних. Љубав је ионако измислила сиротиња.