БОРКОВИЋ ЗА СРБИЈУ ДАНАС: Даћу куци име Путин! (ВИДЕО)

Он је један од истинских хероја спортске 2014. године у Србији, симпатичан двометраш из Панчева, бескрајно пријатан и предусретљив момак који не познаје вештачки створене границе између "звезда" и обичних људи, момак који је у минулој години померао границе реалног у светском ауто спорту, освојивши срца поклоника трка WTCC шампионата широм света, али и својих највећих конкурената. "Чудовиште са Тамиша", како је сâм себе у шали назвао током разговора за портал Србија Данас, алудирајући на своју кошаркашку висину - српски аутомобилиста Душан "Дуца" Борковић.

У опуштеном тону, лишени било каквих професионалних "стега" које би с обзиром на његову урођену отвореност представљале само оптерећење, говорили смо са Борковићем о томе како је у дебитантској сезони у Светском шампионату туристичких возила (WTCC), возећи приватни "шевролет", стигао до свог првог подијума, што је редак подвиг за новајлију у овом такмичењу, једном од три најјаче светске серије у календару Међународне аутомобилске федерације (ФИА).

- Сезона је почела како се само пожелети може. У Мароку сам постигао резултат у квалификацијама који нико није могао ни да сања, јер сам имао минималан број тестова. Грешком тима дисквалификован сам, иако сам био пети. У другој трци ми се ауто запалио, па сам изгубио сигурно треће место. Након тога имао сам и удес са Лоебом у Француској, да бих на “Хунгарорингу“ имао сигуран подијум, али су ме дисквалификовали, опет због грешке тима – присећао се Борковић пехова који су га задесили и наставио:

- Ту сам психички много пао и од тада креће та моја лоша срећа. И у Аргентини су ме дисквалификовали, а био сам најбољи “шевролет“ на стази. Потом ми је у Пекингу пукла гума у квалификацијама од којих ја, иначе, највише очекујем.

Ипак, после свих пехова стигла је награда за огроман труд уложен током сезоне. Борковић је на чувеној стази “Сузука“ освојио друго место којем су се многи можда надали, али и у које је мало ко веровао већ у уводној сезони у такмичењу.

- Нико није очекивао да у првој сезони могу да стигнем до подијума. Нисам ни ја! Нисам ја у фабричком “цитроену“ који је “тежак“ 100 милиона евра, па да се увек очекују подијуми. За мене је успех био да завршим међу десет, јер је то из мог угла, са мојим тимом и аутомобилом који сам возио, као да сам први.

На своју, али и велику жалост својих бројних, махом новопечених фанова у Србији, симпатични Панчевац није био у стању да наступи у последњој трци шампионата у Макаоу. Двојаки су разлози таквог епилога. Дуга сезона испуњена већ поменутим пеховима значајно је пробила буџет тима, а оставила је трага и на Дуцином здравственом билтену.

- Много тога сам прошао да стигнем овде где сам сада. У аутомобилизму сам 20 година, имао сам и неке озбиљне повреде. Ломио сам руку због које ми је једна коска краћа. У последње време трпим велике болове услед напорне сезоне. Код сваког окретања волана трпим несносан бол, а ту волан није као код обичних аутомобила, већ сваки окрет тражи огроман напор – објаснио је Борковић разлоге због којих није могао да учествује на завршној трци сезоне.

- У години пред нама возиће се такмичење “Yokohama Дриверс Trophy“ на којем ћемо се надметати за титулу шампиона света у генералном пласману, али и шампиона међу приватним тимовима. Ту видим своју шансу, да у борби за бодове, са возачима који су у истој или сличној позицији као ја, видим где сам.

-  Преговори за предстојећу сезону су још увек у току. Средином јануара ћемо знати све тачно. Али без обзира на тим и аутомобил, ја ћу дати све од себе да постигнем што боље резултате.

- Иде. Толико да нисам ни ја свестан како лепо иде. Кад помислим како је било када сам пре пет година седео пред телевизором, пратио WTCC и размишљао: “Како ја да стигнем тамо?“ То ти је као да седаш на бицикл и желиш да одеш на месец. А ето, пет година касније доживео сам да освојим друго место на “Сузуки“. Нестварно...

- Био сам импресиониран Јапаном. Том земљом, народом, културом и свиме што сам видео. Када сам дошао на “Сузуку“, нисам могао да верујем да сам ту. Шетао сам стазом и желео сам да “поједем“ асфалт од тог нестварног осећаја да сам заиста ту, на месту на којем је толико великих шампиона возило – Сена, Прост, Шумахер... И онда се десило оно што се десило.

- Имао сам малих проблема, јер је прошле године у Ле Ману погинуо један човек, па је након тога ФИА донела пропис да возач мора да седи шест центиметара од “рол бара“ (заштитног “кавеза“ за случај удеса, прим. аут.), а ја ако бих се померио шест сантиметара унапред ударао бих у волан! Тако да би ми било опасније да тако возим него овако. Због тога су нам тражили бројне дозволе како бих могао да возим и на крају су ми, ипак, дозволили.

- Па, то је оно што је најсмешније - Лоеб. Само Лоеб! Сматрам да је он најбољи возач на свету, најкомплетнији. У који год аутомобил да га ставиш, мислим да би возио на нивоу на којем не могу да га сустигну.

- Иако сам ја њега тамо “победио“, за мене је он највећа звезда и највећи тркач свих времена. Шта год возио, он може да буде први. И да је возио Формулу 1 био би у врху. Јер он је робот! Он нема ту емоцију, коју ми остали имамо, да му “смета“ док вози.

- Да би се ушло у неки од фабричких тимова, неопходно је неколико година доказивања, добрих резултата у континуитету, а не само на једној трци. Проблем са мојом вожњом је и што долазим са малог тржишта. Број људи који мене у Србији прати је релативно мали за њихове стандарде. Њих интересују тржишта попут кинеског. На пример, Цитроен је ангажовао Ма Чинг Хуаа који је у Кини велика звезда и захваљујући којем су значајно повећали продају аутомобила у тој земљи, од чега су зарадили неколико десетина милиона евра. Исто тако је и са “Печитом“ Лопезом који је други човек по популарности у Аргентини, после Лионела Месија.

- Оно што бих ја урадио сâм за пет година, они би од мене направили за годину дана, улагањима у развој, тестовима, радом са инжењерима, психолозима. За годину дана био бих машина! Али, пошто долазим са српског тржишта, све то иде много спорије.

- После трке у Јапану пришао ми је директор Хонде који је био одушевљен мојим резултатом и, пре свега, стабилношћу коју сам показао у трци упркос томе што су ме јурили Коронел и Михилиц. То значи да ако се и следеће године будем доказао, можда бих кроз пар година могао да се нађем у фабричкој Хонди. Онда је све много лакше, пре свега проналажење спонзора с којима је много лакше покривање трошкова такмичења.

- Циљ ми је да останем у WTCC-u још десет година. Да стално напредујем, уђем у врх и изборим се за место фабричког возача. Кад бих сутра престао да возим могао бих да кажем да сам много постигао. Био сам на подијуму Светског првенства, тркао сам се са Лоебом, успео и да га победим, а он ми је идол. Наравно, не планирам овде да се зауставим, циљ ми је да једног дана будем први.

- Мораћу много да радим на менталној стабилности, у чему ће ми помагати и психолози. Такође, планирам да унајмим и неког искусног старог тркача који ће ми бити као ментор. Нешто као што је Новак (Ђоковић) урадио са (Борисом) Бекером. Можда он мене не може да научи вожњи, али може да ми помогне у подешавањима и телеметријама аутомобила, а ту се добијају или губе тих неколико десетинки на којима можеш да изгубиш пет позиција.

- Мислим да сам свуда добар. На брду имам способност да из своје храбрости извучем из првог покушаја оно што би неко можда из трећег. У релију сам брз, али превише “напаљен“, због чега правим удесе. Ту бих морао да смањим темпо. Кружне стазе су за мене психички најзахтевније, јер траже прецизност попут швајцарског сата. Тај испит тек треба да положим.

Великог удела у професионалним резултатима и осталим животним успесима Дуце Борковића имала је супруга Андријана. Упознали су се 2011. путем друштвених мрежа, док је она играла кошарку у Америци, и врло брзо успоставили сјајан однос који је крајем 2012. крунисан браком. Данас, Андријана је једна од најбитнијих особа његовог тима, менаџерка која супругов аутомобил познаје готово као и његови механичари. Једнако пријатна и (скоро једнако) висока као и симпатични Панчевац, брзо нам је показала колико складно функционишу заједно, будући да смо успели да је "увучемо" у разговор.

- Када смо се упознали, била сам апсолутно свесна чиме се он бави. И ја сам спортиста, тако да ми је било јасно шта све подразумева бављење његовим послом. И путовања и обавезе, и све ми то прија. Ипак, до сада је све то било на европском нивоу, а са преласком у светску серију, све је то подигнуто на виши ниво, тако да је цела година била једно велико прилагођавање за нас – започела је Андријана Борковић, а потом наставила:

- Било је много изазова и зато ми је драго што је успео да успешну сезону и наш целокупни рад крунише тим другим местом у Сузуки... Тако да се ја ништа не питам (смех). Мој и посао нашег тима је да му олакшамо да све то што треба да ради, чини на што бољи начин тако што ће бити фокусиран само на вожњу.

- Ја сам у том моменту толико утрнула да уопште нисам одреаговала како бих очекивала. Око мене су сви плакали од среће, док ја због бројних обавеза нисам у том моменту ни била свесна шта се десило. Тек накнадно, гледајући снимак сам заплакала од среће. И сад кад погледам тај видео се најежим - еуфорично се присетила Дуциног успеха Андријана и наставила:

- Заиста је невероватно колико њега воле. Сви га цене и поштују, радовали су се и механичари противничких тимова његовом успеху. Јер он је у WTCC-u као неки Жирафица Добрић (смех). Само иде и смеје се и људи то знају да препознају. Чак и када погреши, он оде одмах и извини се и изгрли са конкурентом, док други нису такви, углавном су пргави, проради его међу њима... Чак је и главни менаџер тима званично рекао како нису никад имали возача кога је цео “грид“ толико волео...

У том моменту прекинуо нас је један несвакидашњи моменат који најбоље осликава какву је вртоглаву славу Борковић за кратко време стекао у Србији. Док смо седели и причали са Дуцом сарадница из његовог ПР тима “натрчала“ је у новинама на укрштеницу са Душановим ликом.

- Ево, Дуца је почео да искаче из фрижидера - “испалила“ је као из топа Андријана, док је српски двометраш у свом стилу шеретски додао:

- То бих једино знао да погодим. Само не бих знао да ли је Душан или Дуца Борковић. Чек' да видим колико слова има...

Један од момената који је можда одредио ток Борковићеве каријере и најавио блиставе резултате био је сусрет са Миком Хирвоненом 2009. године, када је на брдским стазама Авале возио егал "брзинце" са познатим возачем WRC-a, највише светске рели серије.

- То су почеци у којима сам показао да бих могао да будем брз и на интернационалној сцени. Када сам први пут видео Хирвонена тресао сам се. Нисам могао да верујем да уопште причам са тим човеком. Он је возио WRC ауто, а ја “Н“ серију која нема "благе везе" са његовим, која је много спорија него његов (мицубиши) “лансер“. И поред тога постизао сам времена која су била скоро као његова, у шта он није могао да верује. Хирвонен није класа Лоеба, али је и он “екстреман“ возач.

- Не, сигурно је највећи. Убедљиво!

- Да постанем ћаћа! С обзиром на то да још увек нисам, а изузетно сам фамилијаран човек. Волим када су ми сви на окупу. Андријана и ја нисмо класичан брачни бар, пошто смо и на послу и приватно заједно. Хвала Богу, сјајно функционишемо, па бих заиста бих волео и да се остваримо као родитељи. Међутим, у овом тренутку мало би било незгодно јер имамо много обавеза. Мало би нас то “успорило“. Нарочито, Андријану. Она је та главна карика која носи све. Иако ја држим волан, она је та која води цео процес у WTCC-u.

- Целокупна породица, али на првом месту рођени брат Страхиња и Андријана. Наравно, и отац и мајка. Отац ме је увео у ауто спорт, уложио све како бих стигао овде где сам сада. Било је јако тешко, али успели смо.

Као један од најзначајнијих момената у 2014. Борковић истиче сусрет са најбољим тенисером света Новаком Ђоковићем. Двојици великих шампиона су се, на обострано задовољство, путеви укрстили почетком октобра у Шангају. Светски рекет број један је тада играо турнир АТП Мастерс серије 1000, док је Дуца возио десети WRCC викенд у сезони.

- Новак је диван дечко. Момак који брине о свему, дао ми је много добрих савета у вези са психом, смиривањем, фокусом – веома похвално је говорио о Ђоковићу наш аутомобилиста, док нам је усплахирено показивао СМС честитку на успеху у Јапану коју је добио лично од најбољег тенисера света.

- Много ми значи његова подршка. Има много људи који имају предрасуде према њему због тога што је успео, па су љубоморни, али је он заиста сјајан. Када видим неке лоше коментаре о њему сваки пут се изнервирам. Вероватно ће и мене то стићи, мада је још рано за то, још нисам на том нивоу.

- Да. Маза нам је као члан породице – рекао је уз смешак наш ас, а онда испричао занимљиву анегдоту:

- Ако Маза буде родила мушко, даћу му име Путин, зато што нам се тог дана када је он био у Београду, Маза парила. Пошто јој је “дечко“ са Новог Београда имали смо силне перипетије како да стигнемо до њега тог дана. Тако да сам решио да се зове Путин. Андријана хоће да ме убије због тога, али мени је супер (смех).

- Желим да ја и цео мој тим будемо светски шампиони!