Црвенкапица у другом светлу

Прича о Црвенкапици датира још од давнина као део предања многих европских народа.

Француски писац Чарлс Пераулт ју је први записао и објавио у 17-ом веку у својој књизи "Приче мајке гуске". Браћа Грим су касније у суштини само испричали своје верзије многих бајки које је Пераулт сакупио.

Оно што је занимљиво је да у Пераултовој верзији (а и у многим народним верзијама, које уместо вука укључују вукодлаке и друге немани) су девојчица и бака поједене, али ловац или дрвосеча се никад не појављују. Вук побеђује и нема срећног краја. Све то наглашава поруку коју прича носи, а та је да се не треба веровати странцима. 

Такође, црвену боју капице, тај популарни детаљ, је у причу увео управо Пераулт. По неким (фројдовским) интерпретацијама (као што је књига Бруна Бетелхеима), црвена капица симболизира сексуално сазревање, тј. менструацију, улазак у шуму представља улазак у "женски свет", а вук је симбол за мушкарца који врло лако може да искористи наивну и неспремну девојчицу.

Њено ослобађање из вучије утробе представља поновно рађање и претварање у жену.