Да ли ће се две Кореје ујединити?

Пјонгјанг је такође позвао Јужну Кореју да се смањи војна напетост на Корејском полуострву, и да тим поводом откажу годишње војне вежбе са САД. "Време је да престанемо с овим опасним непријатељствима и конфронтацијама", истиче се у поруци која долази неколико дана након што је врховни војни савет Северне Кореје позвао на прекид свих непријатељских војних активности на полуострву.

Међутим, како би то историјско уједињење изгледало? Из Пјонгјанга тврде како се све може одрадити на нивоу федерације, те како у таквом устројству две супротне идеологије и два другачија друштвена система могу да коегзистирају. "Север и Југ требају да реше сва питања заједничким напорима у сврху интереса нације и националног јединства. Север и Југ не смију постати жртва спољних актера који желе да експлоатишу поделе у Кореји", наводи се у поруци.

Кореја је, свакако, једна држава, а чињеница да данас постоје две је директан производ Хладног рата. Наиме, упркос чињеници да су СССР и САД били на истој страни за време Другог светског рата, одмах након је на глобалну сцену ступио Хладни рат (дубока геостратешка, идеолошка и друштвена подела света између америчког капиталистичког и совјетског социјалистичког блока). Од тада, две Кореје настављају да се развијају у врло другачијим условима. Северна Кореја у зони совјетског интереса постаје социјалистичка земља, док Јужна Кореја, у зони америчког интереса, се развија на капиталистичким принципима.

Неки ће се с правом упитати како је могуће, чак и у случају федерализације, ујединити две земље које имају, може се рећи, ривалске економске моделе? Та чуђења јављају се примарно код оних који Северну Кореју сматрају "комунистичком" земљом, што је далеко до истине. Северна Кореја данас више није социјалистичка економија (предмет је дебате да ли је икада то и била) већ говоримо о планској економији, уз готово никакву већу улогу тржишта (а то није социјализам). Другим речима, корак према већој аутономији радничке самоуправе никада није досегнут, те се стога земља налази у дугој стагнацији од седамдесетих година XX века.

Северна Кореја данас није нити комунистичка нити социјалистичка земља. И како би тачно изгледало уједињење са Јужном Корејом која је економски далеко напреднија и има изузетан економски диверзитет, може се само нагађати.

Свакако, није све у економији. Геополитика је такође важан фактор. Уједињена Кореја би сигурно била далеко независнија него што су две Кореје данас. То би пак ишло директно на руку новим силама мултиполарног света као што су Русија и Кина, док би за САД, које и даље имају око 29,000 војника на територији Јужне Кореје, то била поприлично лоша вест, нарочито ако би услов тог уједињења био одлазак америчких трупа (а Пјонгјанг би на томе свакако инсистирао). Није искључено да би се овакав предлог Сеулу могао допасти, мада би примарни интерес била експлоатација севера од стране јужних компанија.

Уједињење би свакако довело до знатне стабилности у овом делу Азије, у томе нема сумње; нарочито у тренутку када Сједињене Државе имају све веће амбиције на овом простору и када се отворено креће у огроман пројект "окруживања Кине".

Кина би, свакако, подржала уједињење Кореје, из више разлога. Војно снажна, нуклеарна, Северна Кореја је нешто што се Пекингу никако не допада, мада је та иста Северна Кореја кључна тампон зона америчким трупама. Но, у овој комплексној ситуацији ваља увек размишљати и корак унапред, или два.

Наиме, у јавност су већ процуриле информације како САД припремају разне герилске и субверзивне кампање с циљем рушења севернокорејске власти. Но, то би био врло тежак посао јер класична "наранџаста револуција" не може проћи у земљи која је толико изолована од спољног света као што је Северна Кореја. Но, постоје и други начини, рецимо провоцирање војног сукоба с Јужном Корејом (којем би се придружила америчка војска), а тај сукоб је итекако на хоризонту. Кина је свесна тога, као и чињенице да би у таквом рату америчка војска могла избити на њене границе. Имајући то у виду, потенцијално уједињење Северне и Јужне Кореје то може спречити, нарочито ако би та нова Кореја била заснована на принципу независности.

Јужна Кореја свакако добро зна како ствари стоје и шта се тачно догађа на северу. Хистерична антисевернокорејска пропаганда намењена је масама са јасним војно-стратешким циљевима (да би се спречио било какав антиратни сентимент, уколико заиста буде дошло до војног сукоба).

Они који данас у Сеулу разматрају ову поруку из Пјонгјанга не гледају на ситуацију из перспективе људских права. Штавише, недостатак људских права увек је био врло примамљив за капиталисте. Држава која је спремна смањити права својим грађанима увек може рачунати на обиље страних инвестиција. Чињеница је да се највећа производња данас одвија у Азији. Експлоатација азијских радника је можда и најгора на свету.

Какво је заправо стање у Северној Кореји, тешко је рећи, јер пропаганду не можемо узимати као адекватан извор, било да се ради о севернокорејској државној пропаганди или антисевернокорејској пропаганди, која се производи на Западу. Можемо само нагађати и претпостављати. Претпоставка је, имајући у виду систем у којем се развијала, да је Северна Кореја данас сиромашна земља, ако рачунамо према платежној моћи становника, но вероватно и даље има чврсти систем бесплатних социјалних служби, од школовања до здравства.

Нагло отварање јужнокорејском капитализму вероватно би било погубно за становништво Северне Кореје. Тзв. "доктрину шока" свакако треба избећи. У прогласу се јасно истиче да "два система требају коегзистирати". То је добро, јер уз све критике на власт Северне Кореје, претпоставка је да у земљи ипак постоји низ фактора који су позитивни и које треба под сваку цену очувати. Источна Европа, а нарочито бивша Југославија, итекако нас је добро научила томе.

С друге стране, Јужна Кореја (где бизнис води реч) неће тек тако пристати на уједињење ако у томе за себе не виде неки велик интерес. А који би то интереси могли бити? Па, пре свега јефтина радна снага, али и ресурси.

На крају, колико смо заиста близу могућем уједињењу? Вероватно и не превише. Немојмо заборавити како су председници две Кореје потписали споразум о "кретању према" уједињењу пре више од 14 година и од онда се јако мало учинило по том питању. Но, доласком новог Кима на власт, постоје назнаке да би се тај процес могао убрзати. Он и владајућа номенклатура врло опрезно приступају том питању, али се уочава жеља за таквим решењем. На потезу ће сада бити Сеул, али и велике силе, које ће се (колико год власти у Пјонгјнагу истицале да је то нужно избећи) сигурно снажно ангажовати по овом питању.

Но, једна ствар је сигурна, уједињењем две Кореје, под условом да нова федерација заиста буде независна земља која на прво место ставља властите интересе, био би до сада највећи корак према мултиполарном свету.