Да ли се спрема "корејски сценарио" за Украјину?
На реду је завршни акт. Украјинска криза је постала једна врло комплексна дипломатска игра мачке и миша. У тренуцима када Русија не чини нагле кораке, покрећу се жестоке критике и санкције. Међутим, када Русија "одговара" војно, настаје једна пауза у западним притисцима.
На Западу увелико влада уверење да је директна руска интервенција данас више могућа него што је била пре неколико дана. Неколико је разлога за то:
Као прво...
Ту су све жешће санкције ЕУ и САД које би могле Русију довести у ситуацију да мисли како више "нема што да изгуби", нарочито ако јој се поручује да ће се санкције повећавати и бити све строже.
Када погледамо ситуацију од пре неколико недеља и околности које су довеле до ситуације данас, можемо извући пар закључака. Што се више Русији претило санкцијама, то се она више и више повлачила. То су једноставно чињенице. Као прво, иницијално нагомилане трупе су се заиста повукле (то је потврдио и НАТО). Штавише, може се рећи и да је након тога сам Путин, на неки начин, пустио проруске снаге низ воду поручивши да референдум, који је тада најављиван поводом одцепљења од Кијева, треба "одложити". Затим, на власт долази Порошенко и његова ратна реторика, али Путин свеједно разговара с њим, у друштву немачке канцеларке Меркел. Ово су само неки од уступака које Русија чини како би се дошло до мира али и како би се избегле непотребне санкције по руску провреду. Другим речима, може се закључити да су “претње” имале некаквог ефекта.
Но, након трагедије малезијског авиона МХ17, све се мења и претње прелазе у дела. Последње у низу санкција ЕУ и САД више нису симболичне а то би могло имати поприлично нежељени ефект, ако је руско повлачење уопште циљ санкција. Ако Русија сматра да је почетак увођења строжих санкција почетак напада на Русију, онда је свашта могуће.
Чињенице су чињенице. Док се само претило санкцијама, Русија је повлачила трупе с границе. Сада када се санкције уводе, Русија враћа трупе у још већем броју.
Као друго...
Ту је и велики напад украјинске војске на Доњецк. Ако падне Доњецк, побуна на истоку Украјине биће вероватно угушена, ако не одмах, онда у скоријој будућности. Такав сценаријо за Русију очито није прихватљив. Ова ситуација, наравно у далеко мањој мери, донекле подсећа на Корејски рат. Кина тада није жељела да се укључи у сукоб, но када је изгледало да би вођство Северне Кореје могло бити поражено, кренули су с интервенцијом.
Заповедник америчких снага у Корејском рату педесетих година био је Даглас Мекартур. До средине октобра 1950. године било је јасно да је севернокорејска војска готово разбијена и сатерана уз северну границу с Кином. Главни штаб америчке војске упозорио је Мекартура да не иде до краја, али он није послушао. Кренуо је с циљем потпуне елиминације севернокорејске војске и тада се десило оно што су многи и претпостављали да ће се десити, улазак кинеске војске. Пекинг није могао да допусти такав исход. Имајући у виду како се питање Кореје заправо још увек није решило пола века касније, помало је тешко вући овакве паралеле. Но, неке сличности се могу истакнути.
Као за Пекинг тада, тако за Москву данас потпуни пораз проруских снага на истоку Укајине је стратешки неприхватљив. Дакле, све зависи од тога како на целу ситуацију гледају из Кремља. То једноставно не знамо, можда је ситуација обрнута и руско руковоство једва чека да се сукоб заврши на овај или онај начин.
Несигурна будућност
Тешко је рећи хоће ли Русија данас учинити нешто слично. Но сасвим је могуће. У Русије се већ помињу термине попут "хуманитарна интервенција", а Русија увек може рећи да сукоб на њиховим границама прети њиховој националној безбедности.
Познато је да украјинска војска нема још дуго времена, због ограничених финанцијских резерви. САД најављује подршку за украјинску Националну Гарду, али тек од 2015. године и то ако такав план одобри Конгрес. То значи да украјинска војска можда има још само једну шансу: сада када Доњецк имају у “окружењу”, вероватно ће кренути свом снагом у покушају заузимања града.
Руско гомилање трупа може имати само два могућа разлога: извршити притисак на Кијев да би се одустало од напада на Доњецк или ући у критичном тренутку како би се спречило потпуно гушење побуне. Другим речима, Русија је спремна за рат или за блеф, а мало ко ће се усудити да прогнозира о чему је заправо реч. Но, како преносе западни медији, Русија је на граници са Украјином распоредила око 20.000 војника.
У сваком случају, стиче се утисак да украјинска криза улази у финале. Нешто ће се ускоро догодити. Статус quo се прекинуо повлачењем проруских снага из Славијанска и Краматорска, а од онда украјинска војска напредује, уз велике губитке. Кијев више не може да чека. Ако има намеру сломи побуну, мораће то да учинити пре јесени, вероватно већ овога месеца. С друге стране, ако је Русија осетила да јој се изолација намеће у сваком случају, то се врло лако може подвести као један од разлога “за” војну интервенцију у Украјини.
Додатна ескалација не би била нимало добра за Европу и идеално би било да се овај сукоб реши политички. И Кијев мора коначно схватити да им потпуно гушење отпора у Донбасу никако не може донети дугорочну стабилност. Ово је зато и тренутак за компромисе и нагодбе, осим ако Кијевом не управља једна прекоокеанска сила, која можда жели да нанесе максимални пораз Русији и доведе НАТО трупе на њене границе. У том случају неће бити никаквих компромиса, никаквих нагодби, а украјинска криза постаће пуно опаснија него што је у овом тренутку.
