Da li se sprema "korejski scenario" za Ukrajinu?
Na redu je završni akt. Ukrajinska kriza je postala jedna vrlo kompleksna diplomatska igra mačke i miša. U trenucima kada Rusija ne čini nagle korake, pokreću se žestoke kritike i sankcije. Međutim, kada Rusija "odgovara" vojno, nastaje jedna pauza u zapadnim pritiscima.
Na Zapadu uveliko vlada uverenje da je direktna ruska intervencija danas više moguća nego što je bila pre nekoliko dana. Nekoliko je razloga za to:
Kao prvo...
Tu su sve žešće sankcije EU i SAD koje bi mogle Rusiju dovesti u situaciju da misli kako više "nema što da izgubi", naročito ako joj se poručuje da će se sankcije povećavati i biti sve strože.
Kada pogledamo situaciju od pre nekoliko nedelja i okolnosti koje su dovele do situacije danas, možemo izvući par zaključaka. Što se više Rusiji pretilo sankcijama, to se ona više i više povlačila. To su jednostavno činjenice. Kao prvo, inicijalno nagomilane trupe su se zaista povukle (to je potvrdio i NATO). Štaviše, može se reći i da je nakon toga sam Putin, na neki način, pustio proruske snage niz vodu poručivši da referendum, koji je tada najavljivan povodom odcepljenja od Kijeva, treba "odložiti". Zatim, na vlast dolazi Porošenko i njegova ratna retorika, ali Putin svejedno razgovara s njim, u društvu nemačke kancelarke Merkel. Ovo su samo neki od ustupaka koje Rusija čini kako bi se došlo do mira ali i kako bi se izbegle nepotrebne sankcije po rusku provredu. Drugim rečima, može se zaključiti da su “pretnje” imale nekakvog efekta.
No, nakon tragedije malezijskog aviona MH17, sve se menja i pretnje prelaze u dela. Poslednje u nizu sankcija EU i SAD više nisu simbolične a to bi moglo imati poprilično neželjeni efekt, ako je rusko povlačenje uopšte cilj sankcija. Ako Rusija smatra da je početak uvođenja strožih sankcija početak napada na Rusiju, onda je svašta moguće.
Činjenice su činjenice. Dok se samo pretilo sankcijama, Rusija je povlačila trupe s granice. Sada kada se sankcije uvode, Rusija vraća trupe u još većem broju.
Kao drugo...
Tu je i veliki napad ukrajinske vojske na Donjeck. Ako padne Donjeck, pobuna na istoku Ukrajine biće verovatno ugušena, ako ne odmah, onda u skorijoj budućnosti. Takav scenarijo za Rusiju očito nije prihvatljiv. Ova situacija, naravno u daleko manjoj meri, donekle podseća na Korejski rat. Kina tada nije željela da se uključi u sukob, no kada je izgledalo da bi vođstvo Severne Koreje moglo biti poraženo, krenuli su s intervencijom.
Zapovednik američkih snaga u Korejskom ratu pedesetih godina bio je Daglas Mekartur. Do sredine oktobra 1950. godine bilo je jasno da je severnokorejska vojska gotovo razbijena i saterana uz severnu granicu s Kinom. Glavni štab američke vojske upozorio je Mekartura da ne ide do kraja, ali on nije poslušao. Krenuo je s ciljem potpune eliminacije severnokorejske vojske i tada se desilo ono što su mnogi i pretpostavljali da će se desiti, ulazak kineske vojske. Peking nije mogao da dopusti takav ishod. Imajući u vidu kako se pitanje Koreje zapravo još uvek nije rešilo pola veka kasnije, pomalo je teško vući ovakve paralele. No, neke sličnosti se mogu istaknuti.
Kao za Peking tada, tako za Moskvu danas potpuni poraz proruskih snaga na istoku Ukajine je strateški neprihvatljiv. Dakle, sve zavisi od toga kako na celu situaciju gledaju iz Kremlja. To jednostavno ne znamo, možda je situacija obrnuta i rusko rukovostvo jedva čeka da se sukob završi na ovaj ili onaj način.
Nesigurna budućnost
Teško je reći hoće li Rusija danas učiniti nešto slično. No sasvim je moguće. U Rusije se već pominju termine poput "humanitarna intervencija", a Rusija uvek može reći da sukob na njihovim granicama preti njihovoj nacionalnoj bezbednosti.
Poznato je da ukrajinska vojska nema još dugo vremena, zbog ograničenih financijskih rezervi. SAD najavljuje podršku za ukrajinsku Nacionalnu Gardu, ali tek od 2015. godine i to ako takav plan odobri Kongres. To znači da ukrajinska vojska možda ima još samo jednu šansu: sada kada Donjeck imaju u “okruženju”, verovatno će krenuti svom snagom u pokušaju zauzimanja grada.
Rusko gomilanje trupa može imati samo dva moguća razloga: izvršiti pritisak na Kijev da bi se odustalo od napada na Donjeck ili ući u kritičnom trenutku kako bi se sprečilo potpuno gušenje pobune. Drugim rečima, Rusija je spremna za rat ili za blef, a malo ko će se usuditi da prognozira o čemu je zapravo reč. No, kako prenose zapadni mediji, Rusija je na granici sa Ukrajinom rasporedila oko 20.000 vojnika.
U svakom slučaju, stiče se utisak da ukrajinska kriza ulazi u finale. Nešto će se uskoro dogoditi. Status quo se prekinuo povlačenjem proruskih snaga iz Slavijanska i Kramatorska, a od onda ukrajinska vojska napreduje, uz velike gubitke. Kijev više ne može da čeka. Ako ima nameru slomi pobunu, moraće to da učiniti pre jeseni, verovatno već ovoga meseca. S druge strane, ako je Rusija osetila da joj se izolacija nameće u svakom slučaju, to se vrlo lako može podvesti kao jedan od razloga “za” vojnu intervenciju u Ukrajini.
Dodatna eskalacija ne bi bila nimalo dobra za Evropu i idealno bi bilo da se ovaj sukob reši politički. I Kijev mora konačno shvatiti da im potpuno gušenje otpora u Donbasu nikako ne može doneti dugoročnu stabilnost. Ovo je zato i trenutak za kompromise i nagodbe, osim ako Kijevom ne upravlja jedna prekookeanska sila, koja možda želi da nanese maksimalni poraz Rusiji i dovede NATO trupe na njene granice. U tom slučaju neće biti nikakvih kompromisa, nikakvih nagodbi, a ukrajinska kriza postaće puno opasnija nego što je u ovom trenutku.