Десет најбитнијих војски у свету - део И

Истински пацифизам није савремена цивилизацијска вредност и то је реалност већ неколико миленијума. Сматра се да је крај каквој таквој мирољубивој коегзистенцији стигао са развојем металургије, а једна од последњих цивлизација која је баштинила договор наместо сукоба била је Винчанска култура.

Оружана сила даје сигурност грађанима и економији земље, доноси престиж у спољним односима, али има и сврху да застраши потенцијалног агресора, те, на крају крајева, да донесе победу у офанзивном рату. Земља без војске је плен, земља са војском је, минимум, плен који може да усмрти предатора. 

Место на овој листи заслужено је путем неколико параметара. Осим габарита живе силе, те количине наоружања и развијености оружане технологије, важан чинилац био је и значај земље, те њене војске, у регионалним и светским односима. Дакле, могућност да конкретна земља утиче на безбедоносну и геополитичку ситуацију изван својих граница.

Земља која је површином мања од наше Војводине на војне издатке троши готово 13 милијарди евра, тј. седмину буџета, што је много више од суседних држава. Цена опстанка у непријатељском окружењу је висока, рекли би у овој држави.

 

После две хиљаде година лутања, Јевреји су 1948. коначно повратили домовину, простор античког Ханана и Филистеје (Палестине). Међутим, чекала их је нетрпељивост суседа, муслиманских Арапа, који нису наклоно гледали на "уљеза" у комшилуку, па је новонастали Израел са њима водио ратове 1948, 1956, 1967. и 1973. године, али и још мањих.

Сукоб са Палестинцима око истог тла довео је до две интифаде (устанка) и низа мировних преговора прекиданих сукобима. Конфликт траје и дан данас, а води се у околини Газе и на Западној обали (која се налази на истоку Израела, али је пре тога област била део западног Јордана).

Израел има атомско оружје (нагађа се, чак 200 ракета) и то га чини више него важним играчем на регионалном нивоу. Управо тај податак, као и непресушна америчка подршка држе суседе у релативној задршци, а ову блискоисточну земљу у жижи светских збивања.

Земља излазећег сунца најважнији је и вишедеценијски савезник Сједињених Америчких Држава у појасу Тихог океана. Односи са Кином представљају најважнији моменат на азијској мапи.

 

Јапан је тек 1954. добио право да организује оружане формације (само као продужетак полицијских органа), после пораза у Другом светском рату, ради одржавања реда и мира и одбране од евентуалне совјетске инвазије. Доскора друга економска сила последњих година, подржана од САД, води десну реторику која односе у региону чини важним не само за азијски, већ и за светски мир.

Сукоб са Кином око Сенкаку, односно Диаоју острва није само ствар нафте и гаса, већ и националне сујете. Релације са Јужном Корејом такође имају сличне корене, као и историјску димензију. Веће улагање у морнарицу, те развијање конвенционалног наоружања у предстојећим годинама прети да на телевизијске екране донесе туробније вести од аутомобилске и електронске индустрије и берзе у Токију.

Један од економских тигрова у Азији, постао је исто и војно гледано, услед јачања суседне Кине, као и непрекидних затегнутих односа са Северном Корејом, са којом ни после шест десетлећа није склопљен мировни споразум.

 

Јужна Кореја је уз Јапан најважнији амерички савезник у Азији. Од Корејског рата ова земља привлачи амерички новац помоћу ког је израсла у економску силу, данас 15. на свету. Корејци су успешно трансформисали своје друштво и саградили стабилну економију, а са њом и војну силу.

Војска Јужне Кореје једна је од већих у свету и има око 5 милиона чланова, са резервом. Оружане снаге служе и за помоћ приликом природних недаћа и хуманитарних несрећа. Јачање кинеског суседа, те смелији наступи Јапана, а, надасве, вазда запаљива реторика Северне Кореје, те расправе око поморских граница и острвља у Жутом мору не смањују тензије, а тиме и оправдање за изузетна војна оруђа и оружја.

Ипак, економска криза, али и чист рационализам, нагнали су власти у Сеулу да пресеку и смање војску. До 2020. број копнених дивизија биће преполовљен - са 47 на 24 дивизије. Истовремено, планирано је да се морнарици омогући деловање на океанима, далеко од домовине, што обично подразумева градњу носача авиона.

Најјача економија еврозоне од краја Другог светског рата оклева са укључивањем војне компоненте у спољну политику, али упркос томе троши огроман новац на оружане снаге.

 

Као Јапан, и Немачка је била демилитаризована због изазивања Другог светског рата. Међутим, услед страха од Совјетског Савеза, та је уредба поништена и тако је настао Бундесвер.

Немачка је економски мотор Европске уније и њен најснажнији члан. Политички гледано, земља са престоницом у Берлину је неизбежан фактор у европској политици, док се на светском нивоу тек помаља. Искуство из Другог светског рата Немачку је учинило земљом која избегава војно наступање у међународним односима, а посвећену економији.

Међутим, положај најјаче земље у континенталној Европи доноси искушење да се такав приступ промени. Суделовање у распаду СФРЈ и учешће у бомбардовању СРЈ 1999. били су корак у том смеру, али је уследио поновни рефлекс опрезности који се видео на примеру Либије, као и на скорашњој акцији против ИСИЛ у којима Немачка одбија да учествује. Са друге стране, земља учествује у мисијама одржавања мира и своје војнике има у 17 земаља.

Горда колонијална сила није успела да избегне крваву деколонизацију којом је са територијалне суперсиле спала на сену старе славе. Деголовски осећај националне величине поново је оживео почетком 21. века, када су Французи искористили оклевање Немачке да буде главни континентални савезник САД у кампањи војног интервенционизма, пре свега у Африци и на Блиском истоку.

 

За разлику од Велике Британије која је мирним путем дала независност колонијама, Француска је своје прекоморске поседе пустила тек ратом. Горда каква јесте, ова је земља од Жака Ширака наново кренула са активном спољном политиком, обележену и сарадњом са САД, не либећи се да оружано учествује у одређеним случајевима. 

После нелегалне агресије на СРЈ 1999. и Другог ирачког рата, Немачка је постала опрезна у смислу активног војног учешћа у подухватима НАТО-а и САД, што је искористила Француска. Делом из економских мотива, делом како би повратила "изгубљену славу", ова је земља учествовала у рату против Моамера Гадафија, па је, опонашајући интервенционизам Сједињених Држава, послала војску у немирни Мали и Централноафричку Републику. 

Земља и даје поседује прекоморске поседе, иако мале у поређењу са сликом од пре једног века. Уз два носача авиона, Француска је земља која је важан играч не само у европској политици, већ и у политици Северно-атлантске алијансе и ЕУ, највише у региону Северне, Западне и Средње Африке.

 

Други део следи сутра, у исто време. Останите са нама.