Deset najbitnijih vojski u svetu - deo I

Istinski pacifizam nije savremena civilizacijska vrednost i to je realnost već nekoliko milenijuma. Smatra se da je kraj kakvoj takvoj miroljubivoj koegzistenciji stigao sa razvojem metalurgije, a jedna od poslednjih civlizacija koja je baštinila dogovor namesto sukoba bila je Vinčanska kultura.

Oružana sila daje sigurnost građanima i ekonomiji zemlje, donosi prestiž u spoljnim odnosima, ali ima i svrhu da zastraši potencijalnog agresora, te, na kraju krajeva, da donese pobedu u ofanzivnom ratu. Zemlja bez vojske je plen, zemlja sa vojskom je, minimum, plen koji može da usmrti predatora. 

Mesto na ovoj listi zasluženo je putem nekoliko parametara. Osim gabarita žive sile, te količine naoružanja i razvijenosti oružane tehnologije, važan činilac bio je i značaj zemlje, te njene vojske, u regionalnim i svetskim odnosima. Dakle, mogućnost da konkretna zemlja utiče na bezbedonosnu i geopolitičku situaciju izvan svojih granica.

Zemlja koja je površinom manja od naše Vojvodine na vojne izdatke troši gotovo 13 milijardi evra, tj. sedminu budžeta, što je mnogo više od susednih država. Cena opstanka u neprijateljskom okruženju je visoka, rekli bi u ovoj državi.

 

Posle dve hiljade godina lutanja, Jevreji su 1948. konačno povratili domovinu, prostor antičkog Hanana i Filisteje (Palestine). Međutim, čekala ih je netrpeljivost suseda, muslimanskih Arapa, koji nisu naklono gledali na "uljeza" u komšiluku, pa je novonastali Izrael sa njima vodio ratove 1948, 1956, 1967. i 1973. godine, ali i još manjih.

Sukob sa Palestincima oko istog tla doveo je do dve intifade (ustanka) i niza mirovnih pregovora prekidanih sukobima. Konflikt traje i dan danas, a vodi se u okolini Gaze i na Zapadnoj obali (koja se nalazi na istoku Izraela, ali je pre toga oblast bila deo zapadnog Jordana).

Izrael ima atomsko oružje (nagađa se, čak 200 raketa) i to ga čini više nego važnim igračem na regionalnom nivou. Upravo taj podatak, kao i nepresušna američka podrška drže susede u relativnoj zadršci, a ovu bliskoistočnu zemlju u žiži svetskih zbivanja.

Zemlja izlazećeg sunca najvažniji je i višedecenijski saveznik Sjedinjenih Američkih Država u pojasu Tihog okeana. Odnosi sa Kinom predstavljaju najvažniji momenat na azijskoj mapi.

 

Japan je tek 1954. dobio pravo da organizuje oružane formacije (samo kao produžetak policijskih organa), posle poraza u Drugom svetskom ratu, radi održavanja reda i mira i odbrane od eventualne sovjetske invazije. Doskora druga ekonomska sila poslednjih godina, podržana od SAD, vodi desnu retoriku koja odnose u regionu čini važnim ne samo za azijski, već i za svetski mir.

Sukob sa Kinom oko Senkaku, odnosno Diaoju ostrva nije samo stvar nafte i gasa, već i nacionalne sujete. Relacije sa Južnom Korejom takođe imaju slične korene, kao i istorijsku dimenziju. Veće ulaganje u mornaricu, te razvijanje konvencionalnog naoružanja u predstojećim godinama preti da na televizijske ekrane donese turobnije vesti od automobilske i elektronske industrije i berze u Tokiju.

Jedan od ekonomskih tigrova u Aziji, postao je isto i vojno gledano, usled jačanja susedne Kine, kao i neprekidnih zategnutih odnosa sa Severnom Korejom, sa kojom ni posle šest desetleća nije sklopljen mirovni sporazum.

 

Južna Koreja je uz Japan najvažniji američki saveznik u Aziji. Od Korejskog rata ova zemlja privlači američki novac pomoću kog je izrasla u ekonomsku silu, danas 15. na svetu. Korejci su uspešno transformisali svoje društvo i sagradili stabilnu ekonomiju, a sa njom i vojnu silu.

Vojska Južne Koreje jedna je od većih u svetu i ima oko 5 miliona članova, sa rezervom. Oružane snage služe i za pomoć prilikom prirodnih nedaća i humanitarnih nesreća. Jačanje kineskog suseda, te smeliji nastupi Japana, a, nadasve, vazda zapaljiva retorika Severne Koreje, te rasprave oko pomorskih granica i ostrvlja u Žutom moru ne smanjuju tenzije, a time i opravdanje za izuzetna vojna oruđa i oružja.

Ipak, ekonomska kriza, ali i čist racionalizam, nagnali su vlasti u Seulu da preseku i smanje vojsku. Do 2020. broj kopnenih divizija biće prepolovljen - sa 47 na 24 divizije. Istovremeno, planirano je da se mornarici omogući delovanje na okeanima, daleko od domovine, što obično podrazumeva gradnju nosača aviona.

Najjača ekonomija evrozone od kraja Drugog svetskog rata okleva sa uključivanjem vojne komponente u spoljnu politiku, ali uprkos tome troši ogroman novac na oružane snage.

 

Kao Japan, i Nemačka je bila demilitarizovana zbog izazivanja Drugog svetskog rata. Međutim, usled straha od Sovjetskog Saveza, ta je uredba poništena i tako je nastao Bundesver.

Nemačka je ekonomski motor Evropske unije i njen najsnažniji član. Politički gledano, zemlja sa prestonicom u Berlinu je neizbežan faktor u evropskoj politici, dok se na svetskom nivou tek pomalja. Iskustvo iz Drugog svetskog rata Nemačku je učinilo zemljom koja izbegava vojno nastupanje u međunarodnim odnosima, a posvećenu ekonomiji.

Međutim, položaj najjače zemlje u kontinentalnoj Evropi donosi iskušenje da se takav pristup promeni. Sudelovanje u raspadu SFRJ i učešće u bombardovanju SRJ 1999. bili su korak u tom smeru, ali je usledio ponovni refleks opreznosti koji se video na primeru Libije, kao i na skorašnjoj akciji protiv ISIL u kojima Nemačka odbija da učestvuje. Sa druge strane, zemlja učestvuje u misijama održavanja mira i svoje vojnike ima u 17 zemalja.

Gorda kolonijalna sila nije uspela da izbegne krvavu dekolonizaciju kojom je sa teritorijalne supersile spala na senu stare slave. Degolovski osećaj nacionalne veličine ponovo je oživeo početkom 21. veka, kada su Francuzi iskoristili oklevanje Nemačke da bude glavni kontinentalni saveznik SAD u kampanji vojnog intervencionizma, pre svega u Africi i na Bliskom istoku.

 

Za razliku od Velike Britanije koja je mirnim putem dala nezavisnost kolonijama, Francuska je svoje prekomorske posede pustila tek ratom. Gorda kakva jeste, ova je zemlja od Žaka Širaka nanovo krenula sa aktivnom spoljnom politikom, obeleženu i saradnjom sa SAD, ne libeći se da oružano učestvuje u određenim slučajevima. 

Posle nelegalne agresije na SRJ 1999. i Drugog iračkog rata, Nemačka je postala oprezna u smislu aktivnog vojnog učešća u poduhvatima NATO-a i SAD, što je iskoristila Francuska. Delom iz ekonomskih motiva, delom kako bi povratila "izgubljenu slavu", ova je zemlja učestvovala u ratu protiv Moamera Gadafija, pa je, oponašajući intervencionizam Sjedinjenih Država, poslala vojsku u nemirni Mali i Centralnoafričku Republiku. 

Zemlja i daje poseduje prekomorske posede, iako male u poređenju sa slikom od pre jednog veka. Uz dva nosača aviona, Francuska je zemlja koja je važan igrač ne samo u evropskoj politici, već i u politici Severno-atlantske alijanse i EU, najviše u regionu Severne, Zapadne i Srednje Afrike.

 

Drugi deo sledi sutra, u isto vreme. Ostanite sa nama.