ДОБРО ДОШЛИ У НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ: Уметност под будним оком Талије! (ФОТО)

На Интернет страници Народног позоришта осванула је вест да се 29. новембра отварају врата театра, тј. да ће посетиоци моћи да закораче иза бордо-златне сцене и да се упознају са радом уметника.

Поведени чаршијским причама о томе како мало људи иде у позориште и како се људи, стојећи испред Народног музеја питају где је он, а где је то чувено Народно позориште, решили смо да кренемо пут националног театра и да те тврдње проверимо. Већ на самом путу, тмурни облаци и барице по београдским улицама покушали су да нас убеде да немамо тамо шта да тражимо и да нико неће крочити кроз та отворена врата, међутим...

слика 1 - Театар на Ђумруку; слика 2 - Народно позориште - првобитни изглед (Милан Јовановић, 1895); слика 3 - Народно позориште на Тргу Републике (1950)

Из угла главног хола Народног позоришта посматрали смо како посетиоци навиру... И то какви посетиоци – ђаци из три школе! Укупно њих осамдесетак. Самим тим успели су да оборе рекорд посећености ове акције из јануара ове године, када је у "бекстејџ", "српски речено", крочило њих педесет седморо. Четвртог јануара, тек пошто смо сви дочекали годину коју ускоро испраћамо, педесет седморо ненајављених посетилаца решило је да види како је то радити у националном театру.

Данас нас је кроз позоришни живот водио господин Драган Стевовић, директор Музеја Народног позоришта и, ако бисмо морали да га представимо у свега неколико речи (мада то не заслужује), рекли бисмо – прави човек на правом месту. Стевовић, иначе професор књижевности, открио нам је да је предавао у гимназији и да му је рад са децом близак, те је дао све од себе да приближи Народно позориште радозналим дечјим душама.

Почели смо из хола, где смо се "упознали" са бистом кнеза Михаила, владара који је одговоран за оснивање позоришта и историјску реченицу: "Сазидаћу ја вама театар за себе па ћете бити сасвим задовољни".

Пролазимо поред гардеробе и смештамо се у партер, где наш медијатор наставља приповедање. Тако смо дознали да се изнад нас налазе две слике Колесникова – Баханалије и Талија у четворопрегу. Баш та Талија, грчка позоришна муза, налази се ближе бини, како би надахнула уметнике да дају све од себе како би публици приказали најсавршенију уметност.

Чули смо да су некада седишта била светлоплава, као и да је после Другог светског рата партер проширен. На специфичним златним круговима на ложама, тамо где се данас налазе розете – некада су се налазили портрети владара и значајних Срба. Сала има око 570-580 продајних места за публику, мада на неким представама буде и до 1000 људи, а ту је и такозвано "стајање" – галерија на врху гледалишта у којој за свега 100 динара представи присуствују махом студенти, али и оперски сладокусци којима није битно да представу виде, већ да је чују.

Причали смо о великој Жанки Стокић, њеној пожртвованости и страдању, као и о надгробном споменику који јој је подигла верна служавка Магда - а о коме се данас стара Народно позориште.

Прошетали смо се по бини, удахнули карактеристичан мирис позоришта и замислили како је то бити под рефлекторима док вас будно мотри толико стотина људи из гледалишта.

Загледали смо се у под Велике сцене, питајући се ко је све по њему ходио, да бисмо се одмах присетили да је баш ту, на тим даскама први пут ван Италије наступио млади Лучано Павароти. Ту је певао Марио дел Монако, као и велики Владислав Пјавко... А многе наше величине ту су начиниле прве кораке.

Анализирали смо суфлерски и инспицијентски посао, захваливши им, у себи, на свим одличним представама које воде. У мислима смо, такође, захвалили и обезбеђењу Народног позоришта које је пре две године у пожару спасило театар од потпуног уништавања.

Обишли смо власуљарницу, где смо научили понешто о книфању перика, шминкању и томе како је то кад десетак мајстора мора да нашминка и среди фризуре за сва три ансамбла – оперу, балет и драму – исте вечери.

Видели смо како изгледају уметничке гардеробе, где се складишти декор, а где костими, а онда смо се прошетали и до Музеја, у коме је тренутно постављена изложба о Браниславу Нушићу.

Нећемо вам детаљисати више од овога. Разлог је јасан – врата Народног позоришта су отворена, ваше је само да храбро крочите!

Верујте нам, нећете зажалити.

И, да се вратимо питању које нас је на почетку довело до театра.

Бројке јасно говоре да људи долазе у позориште, но – остаје да се запитамо да ли су то искључиво велики позоришни сладокусци који више пута гледају неке представе или изнова долазе нови?