Србија пред новом фазом европских интеграција: Антонијевић о плану постепеног уласка у ЕУ - "Европске интеграције морају да промене свакодневицу грађана, не само политику"

У том контексту све чешће се говори о могућности постепене интеграције земаља кандидата у поједине политике, програме, тржишне механизме и институције Европске уније пре формалног пуноправног чланства.

Србија је преговоре о приступању Европској унији званично започела 21. јануара 2014. године, када је у Бриселу одржана прва међувладина конференција између Србије и ЕУ. Од тада је процес проширења пролазио кроз различите фазе, од отварања преговарачких поглавља и кластера, преко извештаја Европске комисије, до све израженијих политичких расправа о томе како убрзати и учинити видљивијим европски пут земаља кандидата.

Самит у Тивту, одржан под слоганом "Заједнички просперитет и стабилност ЕУ и Западног Балкана", окупио је представнике Европске уније и лидере региона, а једна од централних тема била је управо будућност проширења. Уочи и током самита посебну пажњу привукле су поруке немачког канцелара Фридриха Мерца и француског председника Емануела Макрона, као и француско-немачки нон-пејпер који предлаже нови приступ проширењу.

Према том документу, идеја је да се процес приступања учини динамичнијим и конкретнијим, између осталог кроз постепено укључивање кандидата у јединствено тржиште, поједине програме Европске уније, као и кроз могућност присуства представника земаља кандидата одређеним састанцима европских институција, без права гласа. Такав модел требало би да донесе раније користи грађанима и привреди, али и да задржи реформску мотивацију држава које су још далеко од формалног уласка у ЕУ.

О томе шта би такав приступ значио за Србију, да ли постоји ризик од "чланства на чекању", колико је важно да процес буде праћен напретком у владавини права и људским правима, али и колико би усклађивање спољне и безбедносне политике са ЕУ могло да буде изазовно, за наш портал говорио је Повереник за заштиту равноправности Милан Антонијевић.

1. У европским институцијама све чешће се помиње могућност постепене интеграције земаља кандидата пре пуноправног чланства. Како гледате на такав приступ и да ли би он могао да буде користан за Србију?

Пуноправно чланство Србије у Европској унији остаје, по мом мишљењу, стратешки циљ и најбољи оквир за остваривање дугорочних интереса наших грађана. То је важно стално понављати, јер постепена интеграција не сме бити замена за чланство, нити начин да земље кандидати трајно остану у некој чекаоници. Она може имати смисла само ако је јасно постављена као међукорак ка пуноправном чланству.

У том смислу, поруке упућене Србији које су се чуле у Тивту од европских лидера, укључујући канцелара Мерца и председника Макрона, видим као позитиван сигнал. Добро је да се поново говори о проширењу као о реалној европској политици, а не само као о дугорочном обећању. Важна је и подршка наших суседа, јер европски пут Србије није изолован процес, већ део шире интеграције Западног Балкана у европски политички, економски и вредносни простор.

За Србију би било значајно да, пре самог чланства, постепено улази у поједине политике, програме и тржишне механизме ЕУ. Тиме би грађани и привреда могли раније да осете конкретне ефекте европских интеграција. Али уз то мора да иде и јасна политичка порука: циљ је чланство, са свим правима и обавезама које оно носи. Србија треба да буде део Европске уније не само због економских интереса, већ и због квалитета институција, правне сигурности, једнаких шанси и заштите достојанства сваког грађанина.

2. Као једна од могућих мера наводи се приступ појединим европским програмима и тржиштима пре уласка у ЕУ. Колико би грађани Србије могли да осете конкретне користи од таквих корака?

Грађани би користи могли да осете веома конкретно, пре свега кроз веће могућности за образовање, науку, запошљавање, пословање, мобилност, дигиталне услуге, приступ фондовима и лакше повезивање са европским тржиштем. За младе би то значило више простора за учење, размену и рад; за привреду већи степен предвидљивости и конкурентности; за локалне заједнице више могућности за развој инфраструктуре, социјалних услуга и програма који директно утичу на свакодневни живот, на равноправност.

Важно је да европске интеграције не остану апстрактан процес који грађани виде само кроз преговарачка поглавља, кластере, извештаје и техничке формулације. Оне морају да се препознају у томе да неко лакше студира, лакше путује, покрене посао, дође до правде, добије заштиту од дискриминације или има једнаку шансу за посао без обзира на пол, године, инвалидитет, националну припадност, сексуалну оријентацију или било које друго лично својство које наш закон штити.

Управо зато је важно да се паралелно говори и о социјалној димензији европских интеграција. Она се крије и у Кластеру 3 који очекујем да се убрзо отвори за Србију. Европска унија није само тржиште, већ и простор стандарда. Директива о транспарентности зарада добар је пример како европска правила могу да помогну у борби против неједнакости између жена и мушкараца на тржишту рада. Када се говори о приступу европском тржишту, треба говорити и о правилима која то тржиште чине правичнијим, о једнаким зарадама за исти рад или рад исте вредности, о транспарентности, о објективним критеријумима за напредовање и о заштити од дискриминације.

3. Помиње се и могућност присуства представника земаља кандидата појединим седницама европских институција без права гласа. Да ли би то могло да допринесе бољем укључивању Србије у процесе доношења одлука на европском нивоу?

Сматрам да би такав модел могао да буде значајан корак напред. Наравно, присуство без права гласа не може да замени пуноправно чланство, јер тек чланство доноси потпуно учешће у одлучивању. Али присуство за истим столом није мала ствар, уз могућност да се укључимо у расправу, аргументацију. Оно омогућава непосредан увид у начин на који се европске одлуке припремају, како се усаглашавају интереси држава чланица и како се политичке поруке претварају у конкретне политике.

За Србију би то било важно из најмање три разлога. Прво, наше институције би се боље припремале за будуће чланство. Друго, имали бисмо више прилике да благовремено разумемо одлуке које ће свакако утицати на нас. Треће, и можда најважније, то би отворило више простора за дијалог, а дијалог је основа сваког озбиљног европског процеса.

У последње време имали смо више примера који показују колико су парламентарни контакти и регионална сарадња важни. 

Недавна ИПУ конференција у Београду, као и посета председнице мађарског парламента, показали су да непосредан контакт гради поверење. Нарочито су ти контакти и подршка важни када долазе из земаља у региону, тако да је позив који је мађарском парламенту упутила председница Скупштине Србије, али и одлични утисци мађарске делегације био права порука која се мора чути. Глобалном догађају у Београду присуствовали су представници шездесетак земаља са свих меридијана, што није довољно било видљиво у свим медијима, као да се стидимо када се нешто позитивно и велико дешава код нас.
 

Посебно ми је важно што су теме равноправности, родног паритета и учешћа жена у одлучивању биле у центру тих разговора. То није споредна тема европских интеграција, већ једно од мерила квалитета демократије.
Када сте присутни у разговору, можете да објасните свој положај, да чујете друге, да градите савезништва и да се боље припремите за одлуке које долазе. Посматрање са дистанце никада није једнако учешћу, чак и када то учешће још није потпуно.

4. Колико је важно да евентуални нови модели приближавања ЕУ буду праћени напретком у областима владавине права, људских права и борбе против дискриминације?

То је од суштинског значаја. Европске интеграције нису само питање економије, фондова или институционалног повезивања. Оне су, пре свега, питање вредности и стандарда. Ако се постепена интеграција буде односила само на тржиште, а не и на владавину права, независност институција, слободу медија, заштиту људских права и борбу против дискриминације, онда тај процес неће имати пун смисао.
 

За грађане Србије најважније је да реформе не буду спроведене само зато што то неко од нас очекује у Бриселу, већ зато што су потребне нашем друштву. Владавина права значи да грађанин зна да институције раде по закону, да поступци трају разумно, да одлуке нису произвољне и да постоји заштита када је неко дискриминисан или изложен неправди. Људска права нису додатак европским интеграцијама, она су њихова суштина.
 

Из угла институције Повереника за заштиту равноправности, посебно је важно да европски пут буде праћен јачањем механизама заштите од дискриминације. То укључује и бољу примену закона, и већу доступност заштите грађанима, и рад са послодавцима, школама, локалним самоуправама и јавним институцијама. Када говоримо о ЕУ стандардима, говоримо и о томе да жена и мушкарац треба да имају једнаку зараду за исти рад, да особа са инвалидитетом има приступ услугама и раду, да припадници мањина не буду искључени, да старији грађани не буду невидљиви, а да млади имају једнаке шансе, да политичка припадност не буде мерило за напредовање, за нападе, а тога је све више.

Зато бих рекао да сваки модел приближавања ЕУ мора да има и снажну димензију равноправности. Без тога европске интеграције постају технички процес, а оне би морале да буду процес друштвене промене.

5. У јавности се повремено могу чути оцене да би овакав приступ могао да створи утисак „чланства на чекању“. Да ли видите такав ризик или сматрате да би могао да буде користан међукорак ка пуноправном чланству?

Тај ризик постоји и не треба га потценити. Ако не постоје јасни критеријуми, рокови, политичка воља и гаранција да је пуноправно чланство крајњи циљ, постепена интеграција може код грађана да изазове сумњу да се заправо нуди замена за чланство. То би било лоше и за поверење у ЕУ и за мотивацију друштва да спроводи реформе.

Међутим, ако је модел јасно постављен, са јасним роковима, датумима, онда може да буде важан међукорак, подстицај за нашу администрацију која је већ показала да има снаге да изнесе промену. Он може да донесе конкретне користи, да врати енергију у процес и да покаже грађанима да се напредак исплати. Посебно је важно да напредовање буде засновано на мерљивим резултатима, у владавини права, демократским институцијама, заштити људских права, борби против дискриминације, економским реформама и усклађивању са европским стандардима.

Мислим да би грађани много боље разумели европске интеграције када би видели јасну везу између реформи и свакодневног живота. Ако већа транспарентност зарада значи мањи јаз између жена и мушкараца, ако боља заштита од дискриминације значи већу сигурност на раду, ако реформа правосуђа значи бржу и праведнију заштиту права, онда европски пут престаје да буде само политичка тема и постаје питање квалитета живота.

6. Један од услова о којима се говори јесте напредак у усклађивању спољне и безбедносне политике са Европском унијом. Колико би то могло да буде изазовно за Србију у тренутним геополитичким околностима?

То свакако представља једно од сложенијих питања у процесу приступања. Србија се налази у специфичном геополитичком окружењу и пред њом су одлуке које захтевају пажљиво разматрање. Ипак, уколико је стратешко опредељење чланство у Европској унији, онда је неопходно отворено разговарати са грађанима и о обавезама које тај пут носи, не само о користима.

Управо сам се вратио из Немачке, где сам имао састанке и у Министарству спољних послова, и мој утисак је да се у Берлину европска будућност региона и даље посматра као важно политичко и стратешко питање. Наравно, од Србије се очекују јасни кораци, укључујући и постепено усклађивање са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ, али је важно да тај разговор буде искрен, реалан и вођен уз пуно разумевање регионалних околности.

За мене је кључно да се грађанима јасно објасни шта европски пут значи у пракси: у области институција, економије, владавине права, људских права, безбедности, али и у вредносном смислу. Усклађивање са европском политици не треба представљати као техничку обавезу, већ као део ширег опредељења да Србија припада простору у коме се одлуке доносе кроз дијалог, предвидљивост, поштовање права и заштиту једнакости.

Тиме Србија не губи идентитет, сувереност, напротив, тиме се наша земља оснажује.

У том процесу не треба бежати од сложених питања, али их треба отварати одговорно. Грађани имају право да знају које су обавезе, који су бенефити и какве последице носи свака одлука. Само тако се може градити поверење у европски пут, не кроз пароле, стално кукање како у Србији ништа не функционише, већ кроз озбиљан разговор и јасну везу између политике, вредности и интереса грађана.

7. Да ли би нови подстицаји и конкретније користи током преговора могли да врате поверење грађана у процес европских интеграција, који за многе траје већ предуго?

Верујем да би могли. Један од главних изазова процеса европских интеграција јесте чињеница да траје дуго и да грађани често не виде непосредне резултате. Када процес траје годинама, а понекад делује да нема јасног помака, природно је да расте замор и скептицизам. Зато су видљиви подстицаји важни, не као награда политичарима, већ као сигнал грађанима да реформе имају смисла.

Ако би током преговора постојале конкретније користи, веће укључивање институција и више простора за дијалог са грађанима, цивилним друштвом, привредом, академском заједницом и локалним самоуправама, то би могло да допринесе враћању поверења у европски пут Србије, али и у институције Србије. Олако се омаловажава свака институција, од полиције, војске, цркве, извршне власти, законодавне и правосудне. Процес мора бити транспарентан, предвидив и заснован на резултатима.

Истовремено, подршка грађана неће се вратити само економским аргументима. Она се враћа и онда када људи виде да институције раде свој посао, да су права заштићена, да постоји једнак третман, да се дискриминација санкционише, да жене и мушкарци имају једнаке могућности, да млади не морају да одлазе да би имали перспективу, да мањине осећају сигурност и да особа са инвалидитетом може равноправно да учествује у друштву.

Једном речју, када осетите поштовање и када држава ради на томе да се осећате достојанствено.
Европске интеграције зато треба представити као процес који мења свакодневицу, а не само као спољнополитички циљ. Ако у том процесу грађани виде више правде, више једнакости, више могућности и више сигурности, онда ће и поверење у европски пут бити снажније.

Антонијевићеви одговори указују да се расправа о новом моделу проширења не може свести само на техничко питање приступа тржишту или програмима Европске уније. У средишту те дебате, према његовом виђењу, мора да остане пуноправно чланство Србије, али и реформе које грађани могу да препознају у свакодневном животу.

Управо зато ће наредни период бити важан тест и за Србију и за Европску унију. За Брисел, питање је да ли може да понуди јаснији, предвидивији и политички убедљивији пут ка чланству. За Србију, питање је да ли ће европски процес искористити не само као спољнополитички циљ, већ као оквир за јачање институција, равноправности, правне сигурности и поверења грађана у државу.

Постепена интеграција, уколико буде јасно везана за пуноправно чланство, могла би да буде нови подстицај европском путу Србије. Али ако изостану јасни рокови, мерљиви критеријуми и видљиве користи за грађане, ризик је да тај модел буде доживљен као још једно одлагање процеса који траје већ више од деценије.