Другачији и опет најбољи Павле Вуисић

У данима када је Хашки трибунал поново главни фокус наше јавности и у недељама када нас полако један по један напуштају великани наше културе и седме уметности, од Марије Црнобори преко Зорана Чалића до Николе Симића, дужни смо да се вратимо некоме и нечему што има логичну везу са претходним, али у другачијем контексту.  

Неподељени утисак је да је Павле Вуисић највећи глумац српске и југословенске кинематографије. Онај ко је понео награду за глумачко остварење са његовим именом, ушао је у хол славних. Након 7 других глумаца баш из реченог виртуелног хола, Трезор РТС и Пароброд, представљају Вам тотално другачијег Павла од оног из Чудвоторног мача, Боксера који иду у рај,  Брата Др. Homera, Шешира Косте Вујића, Камионџија, Отписаних или Маратонаца и Ко то тамо пева.

Једнак у филму, позоришној величини споменуте диве - Црнобори, једнако заводљив и омиљен у духовитости као Чалићеви блокбастери, Симићев кум у "Више од игре" – Паја Вуисић ликом сличан Орсону Велсу, био је најбољи глумац на свету, једини бољи од њега, како га је сам Велс описао. И као што је Чалић бирајући између 2 слична карактера одабрао Гидру Бојанића, а не њега, Вуисићев филмски отац био је Војислав Нановић у чијим је делима дебитовао 1950. као никад свршени глумац Драмске академије.

Иронична чињеница да је Павле Вуисић студирао право и бавио се новинарством. А у том правцу никад спроведена катарза, овог друштва, као и чињеница да смо некад снимали ТВ филмове са поджанром судске драме, отвара нам архив не само Паје Вуисића као Хермана Геринга, него и целу антологијску поставу југословенског глумишта у драми "Нирнбершки епилог", када смо равноправно са америчком кинематографијом третирали то историјско питање командне одговорности и колективне кривице, две деценије пре него што нас је задеслиа злехуда судбина крвавог распада заједничке државе.

И као што не постоји ниједан амерички правник који није погледао антологијско остварење "12 Angry Ман", тако сваки студент права, политичких наука, или ФДУ-а, од 19. новембра, има обавезну лектиру да погледа овај филм пољског редитеља Јежија Антзака из 1971. Са Ђузом Стоиљковићем, Васом Пантелићем, Мргудом Радовановићем, Властом Велисављевићем, Бранком Плешом, Ђорђем Јелисићем, Владимиром Поповићем и бројним другима.  Приказивање овог ТВ дела, културни је догађај године, неотворени ковчег са благом игране продукције Телевизије Београд и СФРЈ филмографије.