Како смо живели без климе?

Сунце је упрло у стаклене зидове пословне зграде, венецијанери не помажу, сви дахћемо, знојимо се и мрзовољни смо. Тако је изгледао просечан дан у редакцији нашег портала – док нису прорадили клима уређаји!

Зато се данас, с правом, питамо – КАКО смо живели без климатизације?

Када је Вилис Каријер давне 1902. године измислио модерну ваздушну климатизацију, она је служила за контролисање индустријских машина – комфорт радника био је... па, колатерална грешка. Кућна климатизација постала је шире доступна после Другог светског рата и тако потписала смртну пресуду неким старинским архитектонским детаљима и друштвеним обичајима.

Пре тридесет година било је незамисливо да се откажу предавања у школи због врућине, јер су зграде имале дебеле зидове, високе плафоне, прозоре изнад врата и, на крају крајева, читаве шуме у двориштима које су додатно расхлађивале.

Раније су све просторије имале високе плафоне како би се врелина подизала горе. Ако се топлота подигне у горњу трећину собе, онда ће плафон висине три метра обезбедити релативно нормалну температуру у ″доњем делу″. Плафонски вентилатори обезбеђују да се топао ваздух извлачи навише лети, а да се зими спушта доле. Куће које имају више од једног спрата имале су вентилацију која је топао ваздух избацивала на вишим спратовима који су се, баш зато, користили само ноћу и уз отворене прозоре. Дрвеће се садило на источној и западној страни куће, како би је што више заклонило од сунца. Томе су служили и капци на прозорима, као и ролетне.

Као алтернатива усијаном ентеријеру куће, служили су предњи тремови који су временом постали и средиште друштвене интеракције.

Људи су имали различите методе расхлађивања, као што је качење мокрог веша на улазима, спавање на чаршафима који су расхлађени у фрижидеру или у доњем вешу свеже извађеном из замрзивача.

Како сте ви живели без климе? Напишите нам у коментару.