КОМШИЈА ЗВАО ПОЛИЦИЈУ, МАЈКА МУ ОДГОВОРИЛА: Игор је три дана завијао, и мене је изнервирао... (ФОТО)
Статус Загрепчанке Дуње Тадић, мајке дечака с аутизмом запалио је Фејсбук у свим земљама региона. Прочитајте зашто.
Она је посветила свој Фејсбук статус комшији који јој је неколико пута на врата слао полицију, због буке. Овај је статус убрзо се проширио интернетом и за кратко време освојио Хрватску, али и земље у региону. За 24 сата подељен је преко 1.800 пута.
Преносимо га у целости:
"Комшија, пуцаш у цивила!
Добар дан комшија испод нас што живиш. Како си ти данас? Ми смо добро, хвала ти на питању које никад ниси поставио. Ја бар мислим да смо добро јер знаш зашто? Зато јер Игор ако није добро он то не зна рећи. Не зна ни показати.Јер, замисли, ти то сигурно не знаш, аутизам не говори.
Замисли, једном није спавао три ноћи. Плакао је, вртио се у кревету, можда чак и "завијао" како ти то кажеш, бацао се по поду. Знаш кад је, драги комшија, и мене изнервирао. Мислим си безбразан, размажен, злочест. Ма знаш кад сам се једва суздржала да га бар мало не пукнем по гузи. Треће јутро је устао са отеченом десном страном. Њега је, драги мој комшија, три ноћи болео зуб. Лудачки. А ја нисам знала. Јер не зна да каже. Ни покаже. А ти си нам, можда, баш тих ноћи звао полицију.
МОЖЕ ЛИ РОДИТЕЉСКИ ДОМ БИТИ ВАН КУЋЕ? Прича о малишанима који воде најтеже битке
Полиција му не може извадити зуб, хвала ти ако си мислио да нам помогнеш. А не може ни хитна. Јер, комшија, да би се аутизму извадио зуб треба општа анестезија. А то се чека, на ред. Шест месеци. Замисли да твог сина боли 6 месеци зуб? Не можеш ни замислити, знам. Не можеш замислити ни операцију ногу и гипс на обе ноге истовремено 2 месеца. Па сврби испод гипса, па боли, па не можеш да се наместиш, не можеш да спаваш. Два месеца.А не знаш ни да кажеш да те сврби. Ми не морамо да замишљамо, ми смо то прошли. Два дуга месеца, ноћи и дана - комада 60. Мало смо плакали, мало "завијали", како ти то кажеш, а пуно смо се и смејали.Јер ми смо такви. Смејемо се и кад нам је тешко.
ОК, некад и "завијамо". Заједно. Ваааууууу, вааауууууу!Можда си нам баш неку од тих наших ноћи - комада 60, послао полицију на врата. Због буке.Буке која није музика, мада је стално слушамо, али тихо, јер тако волимо. Буке која није лупање шницли, јер, шта знам... Игор некако више воли кухано. Због буке која није због заиграности двоје здраве деце која ето, играју кошарку по стану. Или која ето, само лове једно друго јер су разиграни. И јер су деца.Ти зовеш полицију због буке која се зове аутизам. То "завијање", како га ти називаш са презиром на лицу, је начин на који Игор показује да му се нешто не свиђа.Напримјер ТИ, који дођеш у наш дом да нам кажеш да обложимо цео стан неком изолацијом јер се твој син плаши "завијања" које ти не знаш како да му објасниш. Шалим се да се не свиђаш Игору.
Комшија, пуцаш у цивила!Добар дан комшија испод нас што живиш. Како си ти данас? Ми смо добро, хвала ти на питању...Постед by Дуња Тадиц он Thursday, February 18, 2016
Њему се сви свиђају. Он би теби, комшија драги, и данас да те сретне, пружио руку, дао би ти пољубац. Он је такав.Има ту неку душу коју ретки имају. Има то неко велико срце, ма ти такво срце још ниси видео 100% И знаш, он је једно сретно дете.И он је заигран на тај свој "аутистични" начин, па ето некад мало потрчи по стану, некад му нешто испадне јер, нисам ти то још рекла, има мало и тремора. Мало му некад дрхте руке. Али то је од лекова. Није од аутизма. Од лекова за епилепсију, ако те баш занима. И то понекад, кад тако потрчи, ја му сваки пут, ал сваки пут драги комшија, кажем - "немој љубави, лепо ходај, немој лупати ногицама".Зато што, комшија драги, нисмо ми дивљаци нити смо неваспитани ако имамо аутизам, нема то везе једно с другим.А боме, живели смо 10 година у стану а да нам никад нико од комшија није позвонио због буке.
ЗНАТЕ ЛИ ДА МОЖЕТЕ ДА ИМ ПОМОГНЕТЕ? Сваке године у Србији умре један разред!
Да не кажем да нам нико никад није звао полицију. Ево сад ти први пут. И други. Биће и трећи, знамо се већ. Обратила бих ти се особно али веруј да не могу. Не могу јер још нисам срела, ево за ових 18 година колико Игор има, особу која је са таквим презиром гледала мог сина. Знаш кад не могу да те погледам. Не могу да ти се обратим. Мислим, оно, sorry, ал гадиш ми се. Хтела сам само да ти кажем, генерале, пардон, комшија, пуцаш у цивила. Пуцаш на анђела сломљених крила. Ми ћемо наставити са својим животом као и до сада. Имаћеш и слушаћеш ту "буку", тих, руку на срце, кад се сва бука у једном дану састави која из овог стана долази, тих 20 минута. Знаш зашто? Зато јер Игор на то има право.
Не само право које му даје аутизам, него право сваког човека да се изрази, да покаже емоцију на начин на који то зна и може. А ти зови сваки пут полицију. Момци су тотално кул. Два пута су нас пробудили јер су дошли сат и пол након што се из нашег стана чула задња "бука" коју смо произвели. А знаш шта је Игор направио? Онако бунован, сладак као мед, топао од сна и кревета, дошао до врата и дао им пољубац. Ма кажем ти, та душа и то срце у животу још ниси видео!
А сад - зови полицију, комшија.
Игорова мама"