ПРОЗВАНО ЈЕ ПЕТО ТРИ: Дан када је умрла мученичком смрћу, чета ђака у једном дану!
"Било је то у некој земљи сељака, на брдовитом Балкану...", подсећају нас бесмрте речи песникиње Десанке Максимовић, које чувају од заборава на један страшан злочин, извршен средином 20. века, у Европи која се поносила својом богатом културном традицијом и прогресом.
А ко уопште сме и може да заборави масакр у Шумарицама, познат и као "Крагујевачки масакр", када су немачке казнене експедиције одвеле на стрељање више хиљада грађана Крагујевца и околних места, у знак одмазде за деловање устаника на подручју окупиране Србије?
Готово истоветно са капитулацијом југословенске армије после априлског рата, у окупираној Србији 1941. године појавиле су се наоружане формације које нису хтеле да положе оружје пред окупатором.
Појава четничког и паризанског покрета значила је да рат са Немачком у Србији тек почео. А већ током августа и септембра избио је масовни устанак народа против окупатора.
"100 за једног"
Од напада Немачке на Совјетски савез, уведена је злогласна наредба да се за сваког убијеног немачког војника на Истоку убије 100 комуниста, а за сваког рањеног 50. А када су почетком октобра немачке војнике заједнички напали четници и партизани у близини Горњег Милановца, одлучено је да ова крвава пракса, као знак одмазде, буде примењена и на побуњене Србије.
Немци су, 21. октобра 1941. године објавили саопштење у виду плаката којим је Крагујевац био излепљен тог дана, а у саопштењу су навели да је "због кукавичког и подмуклог напада у току прошле недеље на немачке војнике, погинуло 10, а рањено 26 немачких војника".
Генерал Франц Беме захтевао је од својих трупа да од Крагујевца створе застрашујући пример, иако из тог града није било напада на немачке трупе. Но, ту је једино био довољан број талаца за освету која је морала најтеже да погодити становништво, како би поколебао устанак у окупираној Србији.
Немачки војници, помогнути од српских добровољаца и Српске државне страже сабрали су све мушке особе из Крагујевца између 16 и 60 година, укључујући и ђаке 5. разреда крагујевачке гимназије, и изабрали жртве међу њима. А потом је стрељано је укупно 2.799 становника.
Масовна убиства недужних цивила на крају су успела успела су у намери да поколебају и поделе устанике. Након поделе међу њима, устанак у Србији је убрзо угушен. Четници су се повукли од отворених напада на Немце како би поштедели српско становништво од даље одмазде, док комунисти нису одустали од борбе против окупатора, без обзира на репресивне мере.
"Убијте ме са мојим ђацима"
Директор школе, Лазар Пантелић, пао је на колена и молио Немце да поштеде дечаке, и када је његова молба одбијена затражио је да буде и он убијен са њима. Та следећа молба му је била услишена.
Након рата је, у знак сећања на жртве масакра, читав простор Шумарица претворен у спомен-парк у коме се, између осталих, налазе Споменик стрељаним ђацима и професорима, Споменик боли и пркоса, Споменик чистачима обуће, споменик "Сто за једног", споменик "Отпора и слободе".
На улазу у спомен парк подигнута је импозантна зграда Музеја "21. октобар" у чијој је архитектури наглашена симболика крагујевачке трагедије.
Догађај је такође овековечила песникиња Десанка Максимовић са својом познатом песмом "Крвава бајка". Објављена је после Другог светског рата и од тада је обавезно штиво у наставним програмима основних школа.
"Дечака редова цели, узели су се за руке и са школског задњег часа, на стрељање пошли мирно као да смрт није ништа. Другова редови цели истог часа се узнели до вечног боравишта".
