ГУБИО ВОЉУ ЗА ЖИВОТОМ: Кад чујете песмицу коју су му "другови" смислили, биће вам јасно и зашто!
"Глас је почео све више да ми дрхти, дланови су почели да ми се зноје, а глава је хтела да ми експлодира. Пожелео сам да умрем, више нисам имао ваздуха и онда мрак", прича А.К. један од жртава вршњачког насиља.
Наш саговорник ће ове године завршити средњу школу, а школске дане ће памтити, нажалост, по исмевању због говорне мане.
РЕЧ СТРУЧЊАКА:
Александра Јанковић
"Велики је број људи који на мане и слабости реагују тако што се праве да не постоје. А онда иза леђа те особе почињу коментари: јао, јадан или грозно... најбољи начин је истина. У таквим ситуацијама прво треба поразговарати са таквом особом и предочити јој да је добро да се на нивоу разреда разговара са свима о томе како то они доживљавају ту особу са слабостима уопште", саветује психолог Александра Јанковић и додаје:
"Многи реагују агресивно у односу на неког ко има ману, јер тако мисле да ће њихове мане бити сакривене. Без искрене комуникације, разговора. Ако је тешко да се нешто изговори запиши. Нек то просто буде тема око које ће се јавно делити мишљење, што ће заштити и ту особу, а друга деца ће такође бити од користи да изразе своје слабости."
"Муцао сам одувек, али када сам ушао у пубертет то је постало много израженије, а моји "другари" из разреда су то дочекали на нож. Почела су психичка малтретирања, али ми је, чини ми се, тада било драже да су била физичка", прича А.К.
ПЕСМА С ПОСВЕТОМ
Сваког дана, изнова и изнова. У почетку су то биле мање чарке, међутим, њима се то осладило, па су почели и песмице да смишљају: "Наш се Муцо у речи губи, иди, Муцо, па се уби!"
"Постао сам повучен и нисам желео ни са ким да разговарам. Имао сам комплекс због свог "недостатка" и мислио да уколико се изолујем да ће они заборавити на мене и наћи нову жртву. Очајнички сам желео да нађу нову жртву, иако сам знао да ће тај неко проживљавати исто што и ја, али није ме било брига, јер нисам могао више то да поднесем", сећа се наш саговорник.
Некада весео и дружељубив, постао је мрачан и без жеље за животом. Одличан успех у школи почео је да се квари, а наставници нису предузимали ништа - барем је он тако мислио.
НАСТУП КОЈИ ЋЕ ПАМТИТИ
"Сећам се, требало је да научимо напамет песму и да рецитујемо пред одељењем за оцену. Тада сам решио да се нећу освртати на провокације, да ћу, ма колико ми било тешко и ма колико муцао, завршити песму до краја као да нико око мене не постоји", каже А.К..
Изашао је, почео је да рецитује, кренуле су шале, провокације, добацивања. Каже, најжалије му је било то што није имао подршку никог из разреда, сви су се смејали. Наставница је покушала да утиша одељење, али безуспешно.
Почео је да паничи, није могао да поднесе толики притисак и онесвестио се. Пробудио се у директоровој канцеларији, а родитељи су били поред њега."Глас је почео све више да ми дрхти, дланови су почели да ми се зноје, а глава је хтела да ми експлодира. Пожелео сам да умрем, више нисам имао ваздуха и онда мрак", присећа се А.К. док му се цакле очи.
"Мајка је била уплакана, а тату сам чуо како, без даљег одлагања тражи да будем исписан из школе. Нападао је директора да је неспособан, како не могу безобразлуку стати на пут и заштитити децу која деле моју судбину", присећа се немилог дана.
Када је отишао кући, био је свестан да је пред њим тежак пут, али био је свестан да мора да се избори са тим.
НОВИ ПОЧЕТАК
Променио је школу, тамо је имао много више успеха. Пре свега, правих другова и другарица, који нису ни примећивали да ли муца или не. Било је тешко, како каже, али то му је вратило самопоуздање. Он данас скоро да не муца, веома ретко.
Решио је да исприча своју тужну страну приче како би подигао свест о проблему вршњачког насиља.
