Врисак иза затворених врата!
Један од великих и свеприсутнијих проблема данашњице, како у свету тако и у Србији, јесте насиље у породици. Вероватно сваки други човек познаје некога ко је претрпео неки вид насиља, а многи су и сами били жртве.
Најчешће насиље дешава се међу супружницима и код невенчаних интимних партнера. У већини случајева мушкарци су ти који физички и психички малтретирају жене. Према подацима Виктимолошког друштва Србије, свака четврта жена у нашој земљи трпи неки вид насиља у породици.
Често се дешавају и насиља над децом, родитељима и осталим члановима шире породице. Насиље у породицама представља понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, ментално и физичко здравље или мир и спокојство неког другог члана породице.
Многа насиља у породицама завршавају се смртним исходом и обично се тек тада сазна колико је неко био малтретиран и несигуран у сопственој породици. Највећи проблем управо представља то, што се овакве ствари не пријављују на време и обично дође до правих катастрофа, које почну, наизглед насиљем које се толерише само на почетку. У 2013. години у Србији је 76 људи страдало у породичним свађама, од тога је 45 жена и петоро чедоморстава, навела је координаторка сигурних кућа у Београду Весна Станојевић.
Постоји неколико примера насиља у Србији који су изазвали панику у јавности, али и дискутовање на поменуту тему. Много жена и деце се устручавају да пријаве да су злостављани или да већ дуго трпе насиље од стране некога из породице. Јавно дискутовање о жртвама малтретирања, помогло је многима да признају и пожале се на тешке проблеме које имају.
Примери великог масакра у Србији су када је Никола Радисављевић, 2007. године прво претукао своју супругу, а затим убио 9 особа у селу Јабуковац.
Такође, Љубиша Богдановић, 2013. године у селу Велика Иванча код Младеновца, прво убио сина, мајку, ранио супругу, а затим усмртио још 13 људи, међу којима је било и двогодишње дете. Већина страдалих били су Богдановићеви рођаци.
Да су и деца жртве својих родитеља сведоче примери где је С. Ј. 2012.године, у Земуну усмртила свог тромесечног сина, наневши му више убода ножем у груди.
Много је случајева у којима су управо родитељи жртве сопствене деце. Зоран Л. је јануара 2014. у Београду убио мајку Даницу Л. и кремирао је како би прикрио трагове убиства.
Сукоби због љубоморе, преваре и многих других разлога, често имају такође смртан исход. У фебруару 2013.године, Александар Ш. задавио је своју девојку Стелу Г. у насељу Медаковић у Београду.
Јавне личности такође су жртве и случај који је био велики шок јесте убиство српске певачице Ксеније Пајчин. Наиме, црногорски манекен Филип Каписода, који је био у љубавној вези са певачицом, усмртио је прво њу, а затим починио самоубиство, у Београду.
Ово је само неколицина примера, а има их много више и апелује се на све људе да не трпе и не буду сведоци насиља, већ да сваки облик малтретирања одмах пријаве надлежнима, како би сачували своје и животе драгих људи. Из свега наведеног, као и из бројних истраживања у свету и код нас, може се закључити да породица није увек најбезбедније место за жену и дете.